The Vlogilla in Manila (5) - Kako se živi na Filipinima?

Manila – dan peti. Nakon jučerašnjeg dana, jutro sam proveo uz stari dobri mamurluk. Možda bih mogao i da učestvujem u kreaciji kultne franšize Hangover, pa posle „Hangover in Vegas“ i „Hangover in Bangkok“ uskoro dođe vreme i za ostvarenje „Hangover in Manila“. Mislim, kod mene je već stiglo, još samo da se prenese na platno. Šalu na stranu, danas je bilo u planu da se obiđe tržni centar u čijem je okviru „Araneta Koliseum“ arena. Prostire se na preko 100.000 kvadratnih metara i svakoga dana kroz njega prođe preko 220.000 ljudi. Verujte mi, uopšte nije lako izgubiti se, osetio sam to. Ko još koristi „Google maps“ po tržnom centru? Ono što još otežava situaciju jeste činjenica da su to dva tržna centra spojena u jedno. Cene svetski poznatih robnih marki uglavnom su niže nego u Srbiji, neke poprilično, neke su praktično u rangu. Adidas, Puma i Konvers se po istim cenama kao kod nas pronalaze i ovde kada njihove pezose pretvorimo u našu valutu. Zanimljivo je to što Polo majice možete pronaći za 2000 dinara.

Ulaskom u tržni centar, posebno onaj njegov „luksuzniji“ deo koji se naziva „Gateway mall“ lako uočavate klasnu razliku u odnosu na spolja i na nešto ruiniraniji šoping mol s kojim se on spaja. Ali, polako upoznajem mesto i ljude, one obične, koji za razliku od FIBA volontera s kojima smo okruženi ne moraju da budu ni nasmejani, ni prijatni, ni spremni da ti pomognu. Bilo kakva posledica mamurluka odavno je prošlost u ovo doba dana, a bilo je blizu 16.00 sati i pripremao sam se za prvu utakmicu dana za koju sam verovao da će doneti poprilično uzbuđenja. Kada je Poceko tu, ne bi smelo da bude dosadno. I nije bilo. Italijani su nastupali protiv Dominikanske Republike i izgubili. A, Poceko je imao svoj manji program budući da je isključen zbog brojnih komentara upućenih sudiji, protestima, konstantnih gesitikulacija. Doduše, nisu ni njegovi košarkaši bili nešto bolji. Reagovali su na svaku moguću situaciju kod sudija i vršili pritisak.

Miks zona bila je vrlo uzbudljiva jer sam imao priliku da postavim pitanje selektoru Dominikanaca Nestoru Garsiji i da izbliza uvidim u kakvoj se ekstazi on nalazio. Bio je potpuno van sebe, oznojan, sa svojim grubim glasom i ne baš sjajnim engleskim samo je uticao da ostavi utisak na mene. Konstantno se klatio preko ograde pokušavajući da nas čuje od gužve, ali na to je definitivno uticala i euforija u kojoj se nalazio. Kasnije je i imao svoj performans sa Karl-Entonijem Taunsom.

U međuvremenu sam krenuo da izvidim situaciju oko arene gde je sat vremena pred meč bilo gotovo nemoguće proći od broja ljudi. U svoj toj gužvi, a nakon što mi je ispala maska za lice na pod, upoznao sam novo lice. Čovek iza mene me je potapšao po ramenu da mi kaže da mi je nešto ispalo i nakon što sam mu se zahvalio upitao me je odakle sam. Kada je dobio odgovor, kao iz topa rekao je: „Aaa, Bogdan!“. Koje su šanse da od 14.000 ljudi okolo ja naletim na čoveka koji zna ime našeg kapitena i da je pritom radio sa srpskim ljudima na kruzeru. Ime mu je Majk, proputovao je svet radeći na brodu i dok smo hodali šoping centrom bliže smo se upoznali. Želja mu je bila da razmenimo dresove, ali kako ja nisam imao nijedan kod sebe, obećao sam da ću upitati kolege da li su voljni. Nudio je dres Džordana Klarksona koji je njihova prva zvezda. Nažalost, nije došlo do razmene, ali razmenili smo možda nešto još bitnije – kontakt, iskustva i stekli poznanstvo na neki način. Zar nije to i deo svrhe odlaska u tuđinu?

Filipinci su, očekivano, napunili „Aranetu“ gotovo do poslednjeg mesta uz ponovo sjajnu atmosferu koju su proizvodili. Inače, karte su se kretale od 10 dolara, pa do 200 i više. Za poneke od njih, ulazak na najviši prsten, sa najjeftinijim kartama, morali su da izdvoje i do pola mesečne plate! Pritom, taj deo tribina bio je drugačiji od ostatka gde su montirane udobne stolice. Gore nije imao ko da im čuva leđa i sedeli su na betonu uz možda podlogu ispod. Spoznati to bilo je otrežnjenje za mamurluk. Nažalost, trening naše reprezentacije na desetak kilometara od „Aranete“ morao je da nas izvuče sa utakmice jednu četvrtinu pre kraja. Svima je to teško palo, ne zbog samog meča, već jer su svi isceđeni kao krpe. Čoveče, kada ovo pišem, ispada da kukam što sam poslovno na Filipinima, ali verujte, maratonska je ovo bitka. Zanimljiva stavka: prevoz automobilom preko aplikacije "Grab", što je poput Ubera, košta oko 500 dinara.

Nakon obavljenih izjava, vratili smo se natrag u „Aranetu“ gde smo posmatrali finiš utakmice Letonije i Francuske. Srebrni sa Olimpijskih igara su eliminisani u drami i to je za sada potpuni hajlajt Prvenstva.