Da li su Jugosloveni zaista bili evropski Brazilci?

Odmah da razrešimo, nisu.

Krilatica je nastala kada je Pele želeo da na oproštaju od reprezentacje zaigra protiv Jugoslovena, pa je "Marakana" pozdravila jugoslovenski tim, a nikada niko nije potvrdio da je "O Rei" zaista izjavio da su "Plavi" evropska varijanta Brazila.

Postoje mišljenja cinika da je nadimak podsmešljiv, da govori o pokušajima tima nekadašnje SFRJ da igra lepo, ali za razliku od uzora, ne postiže dobre rezultate. To je ipak preterano, tek kitili smo se tuđim perjem decenijama, a ono što je možda najzanimljivije je da je Jugoslavija u raznim varijantama protiv Brazilaca uvek dizala nivo predstvae.

Pa i taj Peleov oproštaj (Marakana je bila dobro ispunjena, oko 160 000 ljudi) 1971. završen je bez pobednika, uz preokrete, Džajić je doveo Jugoslaviju do prednosti, Jurica Jerković na kraju doneo remi, 2:2.

Istorija Mundijala je istorija sudara dva tima. Naravno, ne znači da je Srbija po bilo čemu naslednik velike Jugoslavije, pa i one "krnje" sa Crnogorcima, ali kao i "Orlovi", nekadašnjem timu države u kojoj su naši stariji i sredovečni živeli, Jugoslaveni su nekada slobodno mogli da primete da im je Brazil suđen.

Brazilci su dobili Jugoslaviju 1930. godine u avgustu sa 4:1, ali to je bi prijateljski meč, Jugosloveni su pre toga na Mundijalu šokirali Južnoamerikance, bilo je 2:1. Manje je poznata činjenica da je Brazil pred Mundijal u Italiji na kome Kraljevina Jugoslavija nije igrala gostovao u Beogradu, izgubio 8:4. Buduća zvezda SP, Leonidas je dao dva gola, ali je domaćin izbušio Pedrosinu mrežu.

Brazil je čekao 20 godina da se revanšira, dobili su na još nezavršenoj "Marakani" na Mundijalu sa 2:0, a četiri godine kasnije u Švajcarskoj, na petom šampionatu svet, bilo je nerešeno, 1:1, i to nakon produžetaka.

Kasnije je prijateljstvo dve zemlje učinilo da prijateljski mečevi postanu uobičajeni, recimo 1968. prvo su Brazilci pobedili na stadionu Partizana, pa je iste godine na zimu Jugoslavija gostovala u Južnoj Americi, bilo je 3:3 u Riju, pa 3:2 za Brazil u Belo Horizonteu, Pele je igrao u prvom od tih mečeva i dao gol.

Posle se Jugoslavija tri godine kasnije vratila na oproštaj "Kralja" u već opisanoj utakmici, a nekoliko meseci kasnije, opet su "Plavi" putovali preko Atlantika, ovaj put u Sao Paulo, na "Morumbi", bilo je 3:0 za svetske prvake. Za taj tim igrali su Rivelinjo i Tostao, uz Pelea ključni igrači iz trećeg trijumfa za Brazilce na Mundijalima, 1970. godine. Mnogi se slažu da je ta ekipa iz Meksika najbolja reprezentacija svih vremena.

Naravno ponovo smo se videli na Mundijalu 1974. U grupi je bilo 0:0, a "Plavi" su zahvaljujući pobedi nad Zairom od 9:0 uzeli prvo mesto u grupi. No, na kraju Brazilci nisu odbranili titulu, ali su igrali u polufinalu, dok se Jugoslavija bukvalno raspala u drugoj fazi izgubivši sve tri utakmice.

Tri godine kasnije, nova prijateljska, ponovo "Mineirao" i ponovo 0:0, a prošla je gotovo decenija pre novog sustera. Jugoslavija je 1986. gostovala u Resifeu, bilo je 4:2, Ziko, u to vreme zvezda Udinezea je blistao sa tri gola. To je bila priprema za "Selesao" pred Mundijal u Meksiku gde će neslavno završiti u četvrtfinalu u Gvadalahari posle penala protiv Francuza. Ziko je promašio penal u regularnom delu, Platini u penal seriji, Francuska je otišla dalje, Pele je plakao na tribinama.

Ponovo je umiruća Jugoslavija gostovala 1989. gostovala u Brazilu, završilo je 0:0, naš selektor Stojković je igrao u tom meču. I dve godine kasnije dok je počinjao rat, poslednji meč dve države, opet u Južnoj Americi, 3:1 za domaćina, Piksi je u to vreme bio povređen.

Nakon sankcija, prvi meč koji je nova SR Jugoslavija odigrala bio je protiv Nrazilaca, zahvaljujući večnom prijateljstvu Miljana Miljanića, Avelanža i brazilskih fudbalskih zvaničnika. Dragan Stojković je igrao te 1994. u Porto Alegreu. "Selesao" je bio aktuelni svetski prvak, igrali su bez Bebeta i Romarija, a napad je predvodio Ronaldo.

Četiri godine kasnije, posle francuskog Mundijala od koga smo više očekivali, a Brazil izgubio finale, domaćin je bio Sao Luis, na klupi Jugoslavije Milan Živadinović, rezultat je bio 1:1. Savo Milošević je načeo Andrea, Marselinjo Karioka savladao Ivicu Kralja, sve je viđeno u prvih dvadesetak minuta. I onda poslednji meč, jedina prijateljska u ovom veku, mart 2002. na klupi Jugoslavije zalutali Dejan Savićević, Skolari je uigravao tim koji će doneti petu titulu prvaka sveta. Svi su bili tu i Ronaldo i Ronaldinjo, Kafu, da ne nabrajamo, gol je postigao rezervista Luizao u poslednjih 20 minuta, igralo se u Fortalezi. Dva kasnija selektora Srbije Krstajić i Siniša Mihajlović su bili u sastavu...

Kada sve saberete, sa reprezentacijama kraljevine Jugoslavije, bivše SFRJ i SR Jugoslavije Brazil je odigrao 18 mečeva, dobio polovinu, sedam je puta meč završen remijem, dva puta su slavili Jugosloveni.

Kada je Srbija u pitanju, osim poraza na Mundijalu 2018. izgubili smo i 2014. godine kada smo bili sparing partner domaćinu Mundijala, zanimljivo da je golobradi Mitrović bio u timu, kao i Dušan Tadić. Gudelj je ušao, Lazović ostao na klupi, kao i Stefan Mitrović. Na klupi je bio Ljubinko Drulović koji je zauzeo mesto Siniše Mihajlovića. 

 Ni nekada, ni tada, ni sada nismo bili evropski Brazilci.

Ali, sada kako rekoše Italijani, valjda eksperti za takvu ocenu, više ne umiremo u lepoti i itekako znamo da igramo na rezultat. Zbog svega toga, iako je najveća fudbalska nacija na svetu favorit, nemamo čega da se plašimo.

Srbijo, sa štitom ili na njemu, nema se šta izgubiti u četvrtak u 20 časova na stadionu “Lusail” u Kataru.