SP 1962 - Brazil na krilima Garinče obesmislio Katenaćo, Šekularčeva "jedanaestica" za istoriju

Posle dva uzastopna Svetska prvenstva koja su se održala na tlu Evrope, južnoamerički timovi su zapretili bojkotom ukoliko se 1962. godine Mundijal ne održi na njihovom kontinentu. FIFA je podlegla pritisku i domaćinstvo dodelila Čileu koji je pobedio Argentinu u toj trci. Nadmeni Argentinci su u jeku borbe za domaćinstvo svetu poručili: "Mi imamo sve", a odgovor čelnika FS Čilea Karlosa Ditborna ostao je upamćen i danas: "Baš zato što nemamo ništa, želimo da napravimo sve". Izbor je brzo pao na Čile kojeg u organizaciji nije poremetio ni najveći zemljotres ikada zabeležen – 9,5 stepeni Rihterove skale.

Četiri grada ugostila su 16 ekipa podeljenih u četiri grupe, a među 10 evropskih timova našla se i Jugoslavija sa fenomenalnom generacijom igrača koje su predvodili Dragoslav Šekularac, Milan Galić, Milutin Šoškić, Dražen Jerković, Josip Skoblar... "Plavi" su se u okviru grupe 1 našli sa Sovjetskim savezom, Urugvajem i Kolumbijom, poraz od Rusa nije poremetio Jugoslaviju da sigurnim pobedama nad južnoameričkim selekcija obezbedi sebi plasman među osam najboljih ekipa na svetu. Posebno inspirisan bio je Dragoslav Šekularac koji je u trijumfu nad Urugvajcima 3:1 dobio ocenu 11 od novinara Frans fudbala za svoju sjajnu igru. Tako nešto nikada nikome nije pošlo za nogom.

Četvrtfinale je bilo epsko, okršaj Jugoslavije sa Zapadnom Nemačkom, a herojska igra naših fudbalera i gol Petra Radakovića u finišu meča napravili su razliku tog dana u Santijagu. Ekipa koju su sa klupe predvodili Ljubomir Lovrić i Prvoslav Mihajlović ipak nije mogla do finala, tamo je otišla Čehoslovačka zahvaljujući pobedi od 3:1, iako je Jugoslavija imala aktivan rezultat u 69. minutu kada je Jerković izjednačio rezultat. U meču za treće mesto, Jugoslavija je poražena od domaćeg Čilea u, blago rečeno, čudnoj utakmici koju je odlikovalo "domaćinsko" suđenje. Bez obzira na sve to, četvrto mesto u Čileu je drugi najveći uspeh naših reprezentacija u istoriji, nakon trećeg mesta u Urugvaju.

Opšti utisak prvenstva bio je ne preterano pozitivan, mečeve su odlikovale velike grubosti uzevši u obzir veoma defanzivnu orijentaciju većine ekipa. Već u drugom meču, branilac titule Brazil ostao je bez najveće zvezde Pelea, a ključnu ulogu preuzeo je legendarni Garinča na čijim su krilima "karioke" i osvojile drugu titulu prvaka sveta. Nije bilo preteranog "umiranja u lepoti" na ovom turniru koji se i danas smatra za jednog od najneatraktivnijih kada se pogleda kvalitet fudbalske igre. To pokazuje i broj golova koji je drastično opao u odnosu na prethodna takmičenja.

Čak i u takvoj konstelaciji stvari, Brazil je uspeo da lepom i doteranom igrom stigne do postolja i bez pomenutog Pelea. Fudbalska lekcija nadobudnim Englezima u četvrtfinalu nagovestila je velike stvari, za Brazilce rešenje nije imao ni Čile koji je u polufinalu savladan rezultatom 4:2. Hladna osveta Čehoslovacima usledila je u finalu, golman Šrojf koji je svoj tim spašavao tokom čitavog turnira, u Santijagu nije imao svoj dan, pa je usled njegovih loših reakcija Brazil posle primljenog gola ubrzo rešio meč u svoju korist.

Mundijal u Čileu ostaće upamćen i po utakmici koja je promenila fudbal zauvek. Čuvena "Bitka za Santijago" između Čilea i Italije bio je fudbalski meč sa do tada neviđenim nivoom grubosti na vrhunskom nivou. Sudija Ken Aston iz Engleske dodelio je dva crvena kartona, pojedine igrače su zbog grubosti sa terena bukvalno odvlačili i policajci, a domaćin je na kraju pobedio rezultatom 2:0. Bila je to utakmica zbog koje je Aston došao na, do tada, revolucionarnu ideju o žutim i crvenim kartonima, kako bi se grubosti svele na minimum.