SP 1998 - Zidan, rađanje velikana i prečka u Tuluzu koja se još trese!

Domaćin: Francuska    

Broj učesnika: 32 

Šampion: Francuska 

Finalista: Brazil 

Najbolji strelac: Davor Šuker (Hrvatska) – 6 golova

Pred Mundijal u Francuskoj, poslednji u 20. veku, predsednik FIFA Žoao Avelanž sišao je sa trona svetskog fudbala i ustupio mesto svojoj "desnoj ruci" Sepu Blateru.

Još pre ove promene doneta je krupna odluka da umesto 24 reprezentacije na završnici Mundijala ubuduće nastupaju 32 selekcije, podeljene u osam grupa od po četiri. Ovaj format će biti na snazi i sada u Kataru, a za četiri godine se broj učesnika povećava na 48 i imaćemo jedan eksperimentalni projekat sa tri ekipe u grupi, što ne sluti na dobro... Sistem sa 32 tima, gde dva najbolja iz svake grupe idu u osminu finala, pokazao se kao idealan i razbijena je mogućnost kalkulacija u formatu po kojem su i četiri trećeplasirane išle dalje.

Najbolja ekipa na ovom šampionatu na kraju je bila domaća Francuska, koja je najlakši meč na putu ka trofeju imala u finalu, u kom je sa 3:0 deklasirala indisponirani Brazil. Mundijal 1998. nam je dao jednog od najboljih igrača sveta svih vremena Zinedina Zidana, koji je Francuze predvodio do prve titule u istoriji, a blistav turnir krunisao je sa dva pogotka u finalnoj utakmici.

Ali, da se vratimo malo unazad i na proces nastajanja "zlatne" francuske generacije, koja će 2000. godine postati i prvak Evrope. Sve je počelo 17. novembra 1993. godine na stadionu "Park Prinčeva" u Parizu. Francuska je dočekala Bugarsku u poslednjem meču kvalifikacija za odlazak na Mundijal 1994. u Americi, bio joj je dovoljan i bod, imala ga je do zadnje sekunde, a onda je Pariz "zaleđen" bombom Emila Kostadinova. U Ameriku su otišli Bugari i tamo pokupili slavu, a Francuzi ostali u čudu i bez drugog Mundijala u nizu. Selektor Žerar Ulije je otišao posramljen, stigao je Eme Žake sa jasnim zadatkom da selektira ekipu koja će za četiri godine na domaćem terenu biti konkurentna najboljim svetskim selekcijama.

Mandat Žakea počeo je tako što se zahvalio liderima ekipe koja je ostala nedorečena, a bila je puna talenta. Erik Kantona, David Žinola, Žan Pjer Papen i još neki su bili precrtani, iz košmarne pariske noći "preživeli" su samo Dešan, Desai, Peti i Blan, a u ekipu je uvrštena plejada talentovanih igrača poput Zidana, Đorkaefa, Lizarazua, Tirama, Piresa, Vijere, Karembea, Givarša, Lebefa, kasnije pred 1998. godinu i Anrija i Trezegea…

Hrabar i ispostaviće se sjajan potez, jer je Žake stvorio jednu od najdominantnijih ekipa u istoriji reprezentativnog fudbala. Polufinale Evropskog prvenstva 1996. godine, izgubljeno na penale od Češke, bilo je samo uvod u dominaciju...

Brazil je u Francusku došao kao favorit da odbrani titulu svetskog šampiona, sa Ronaldom u naponu forme, a žreb za Mundijal je bio prilično kontroverzan, jer je unapred bio postavljen tako da Brazil i Francuska ne mogu da se sastanu pre finala, a to se na kraju i desilo. Za razliku od prethodnog Svetskog prvenstva u Americi, na kom nisu učestvovale Engleska, Francuska, Portugal i SR Jugoslavija, može se reći da su se 1998. na okupu našle reprezentacije bukvalno svih zemalja čija su imena nešto značila u svetu fudbala (osim Portugala koji je opet ostao bez plasmana). 

Iznenađenja je u prvoj fazi bilo malo, ali ih je ipak bilo. Nigerija i Paragvaj otišle su dalje na račun Španije i Bugarske, dok je Meksiko nadmašio Belgiju u grupi gde je prva bila Holandija. Nigerija je pod Borom Milutinovićem igrala sjajan fudbal, a pamti se "projektil" Sandeja Oliseha i nemoćan pogled Zubizarete za trijumf nad Španijom rezultatom 3:2.

Selekcija Škotske po ko zna koji put nije uspela da prođe grupu. Kamerun, Južna Afrika i Tunis ekspresno su se vratili kućama, kao i svi predstavnici Azije, pri čemu su Iranci verovatno bili prezadovoljni pobedom od 2:1, koju su ostvarili u duelu sa "neprijateljskim" Sjedinjenim Američkim Državama. Jamajčani su ostali upamćeni po svojim razdraganim navijačicama, dok se na terenu nisu proslavili. Maroko je predstavio tandem Hadži-Čipo i ništa više od toga, zapamtili smo Čileance Salasa i Zamorana, Norvežanina Floa, Rumuni su šokirali svet kada su se svi do jednog ofarbali u "plavo", videli smo verovatno najdosadniju utakmicu u istoriji između Paragvaja i Bugarske i Balakova sa "čalmom na glavi", Hrvatska se prvi put pojavila na Mundijalu kao samostalna država, a u sastavu koji je selektirao Miroslav Ćiro Blažević prednjačili su igrači koji su Jugoslaviji doneli titulu prvaka sveta na Mundijalitu u Čileu 1987.

Osmina finala donela je prvu utakmicu u istoriji svetskih šampionata odlučenu "zlatnim golom". Posle sve tri pobede i samo jednog primljenog pogotka u konkurenciji Danske, Saudijske Arabije i Južne Afrike, na putu Francuza su se našli neugodni Paragvajci. Meč se igrao u Lansu, po velikoj vrućini, sa Južnoamerikance je samo sedam minuta delilo od penal-serije. Ipak, Loran Blan je savladao čuvenog Čilaverta u 113. minutu i ušao u istoriju kao prvi strelac "zlatnog gola" na Mundijalima, od prvog trenutka diskutabilnog pravila, koje nije dugo izdržalo. 

U osmini finala 90 minuta nije bilo dovoljno da se odluči pobednik u epskom duelu Argentine i Engleske. Bilo je 2:2, Čolo Simeone je isprovocirao Dejvida Bekama, koji je naivno dobio crveni karton, bljesnuo je mladi Majkl Oven, a Argentina dobila penal-seriju i otišla dalje. Brazil je u ovoj fazi bio prejak za Čile, Danska je zaustavila Nigeriju, Holandija nanela veliki bol Srbima i Crnogorcima, Italija teškom mukom oborila na pleća Norvešku, Nemačka bila bolja od Meksika, a Hrvatska od sveže izblajhanih Rumuna, golom Šukera iz penala. Pamti se kako je tada napadač madridskog Reala sam sebi merio puls na stadionu u Bordou kada je uzimao zalet da izvede udarac sa bele tačke. 

Četvrtfinale je donelo sjajne mečeve. Francuska i Italija su vodile pravi rat u Sen Deniju, nije bilo golova nakon 120 minuta, a penali su bili kobni po "Azure". Tragičar je bio Di Bjađo, pa se Francuska "ušunjala" u polufinale nakon dve ne baš dobre partije u nokaut fazi.

Hrvatska je sa 3:0 razmontirala vremešnu reprezentaciju Nemačke i pokazala dojučerašnjim saigračima iz Jugoslavije kako se to radi sa "pancerima". Golovi Jarnija, Vlaovića i Šukera poslali su Mateusa i Klinsmana u fudbalske almanahe. 

Danska je pružila žestok otpor Brazilu, međutim, razliku u tom duelu je sa dva gola napravio Rivaldo, bilo je 3:2. Holandija i Argentina odigrale su fantastičan duel u Marseju, a slavili su Holanđani sa 2:1, uz jedan gol za pamćenje Bergkampa i tako se donekle revanširali "Gaučosima" za 1978.

U samoj završnici su Hrvatska i Holandija pokušale da spreče "unapred" zakazano finale Francuske i Brazila, nisu uspele, a bile su veoma blizu. Hrvati su meč sa domaćinom u Sen Deniju odigrali izuzetno dobro, poveli preko Šukera, a onda se desilo nešto što je takođe ušlo u istoriju fudbala. Lilijan Tiram, defanzivac Francuske, je sa dva gola preokrenuo i postavio konačnih 2:1. Ispostaviće se da su to bili njegovi jedini pogoci za nacionalni tim, a odigrao je 142 utakmice! I još jedan zanimljiv podatak. Francuska je jedina ekipa koja je pobeđivala Hrvatsku u nokaut fazi na Mundijalima. Drugi poraz Hrvatske doći će 20 godina kasnije u finalu.

U Marseju bitka Brazila i Holandije, golovi Ronalda i Klajverta i penali koji su odlučili drugog finalistu. To je bio Brazil, čiji su igrači bili nepogrešivi sa bele tačke, dok su sa druge strane promašili Koku i Ronald de Bur.

Finale je odigrano 12. jula, ali se njegova važna predigra desila prethodne večeri, kada je Ronaldo Nazario doživeo slučaj "trovanja" koji nikada nije razjašnjen. Ronaldo nikada nije govorio o tome, a njegov cimer Roberto Karlos je procedio da je u jednom momentu pomislio da je ovaj mrtav. U to vreme najbolji svetski fudbaler prvo je izostavljen sa spiska za nastup u finalu, da bi ga selektor Mario Zagalo ipak poslao na teren, pošto je Ronaldo posle pregleda došao na stadion "Francuska" i rekao da želi i može da igra.

Brazil u tom finalu nije ličio na sebe, Ronaldo je bio odsutan, pogled mu je bio izgubljen, a Zinedin Zidan je pokazao da je čovek za velika dela. Dao je dva gola, Peti jedan i Francuska se popela na krov sveta. Domaćinstvo uspešno, projekat Emea Žakea završen sa čistom desetkom.

Hrvatska je osvojila treće mesto pobedom nad Holandijom rezultatom 2:1.

Kada je reč o zemlji za koju navijamo, a tada se zvala SR Jugoslavija, ona je pod vođstvom Slobodana Santrača otišla u Francusku sa velikim očekivanjima, ali sa timom čiji je zenit trebalo da se desi četiri godine ranije u Americi, a gde je zbog političkih odluka bio sprečen da igra. Samo je Predrag Mijatović bio u top formi, došao je u reprezentaciju kao sveži prvak Evrope sa Realom, dao je i gol za pobedu u finalu Lige šampiona protiv Juventusa. Dejan Stanković je tek nadolazio, a Dragan Stojković, Dejan Savićević, Siniša Mihajlović, Vladimir Jugović, Miroslav Đukić, Branko Brnović i ostali su bili u silaznoj putanji. Bljesnuo je defanzivac Slobodan Komljenović, strelac dva pogotka na prvenstvu.

Jugoslavija je bila druga u grupi sa sedam bodova, koliko je imala i Nemačka, ali je naš tim imao lošiju gol-razliku. Protiv Nemačke smo i odigrali najbolji meč na turniru, vodili 2:0, imali pobedu u džepu, ali po navici nismo uspeli da nokautiramo Nemce i na kraju je bilo 2:2. Protiv Irana i SAD-a teške i mučne pobede od po 1:0.

Osmina finala donela je duel sa jakom Holandijom i traumu koju ljubitelji sporta u Srbiji nikada neće zaboraviti. Holanđani su poveli u 38. minutu preko Bergkampa, Komljenović je izjednačio u 48, a samo tri minuta kasnije desio se momenat koji je mogao da promeni istoriju našeg fudbala. Penal za Jugoslaviju, odgovornost preuzima Mijatović, šutira silovito i pogađa prečku. "Legenda" kaže da se prečka na stadionu u Tuluzu i dan danas trese od jačine tog udarca. Na toj prečki ostala je naša nada, Davids je uručio surovu kaznu u 90. minutu i to je bio kraj.

Šampionat u Francuskoj je porušio mnoge rekorde. Podaci o gledanosti bili su zapanjujući: 64 utakmice putem TV-a posmatralo je 3,7 milijardi ljudi, a finale između Francuske i Brazila čak dve milijarde, što je više od trećine stanovništva zemaljske kugle. Stadioni su bili puni, a sve je počelo i završilo se na velelepnom stadionu "Francuska" u predgrađu Pariza, Sen Deniju.