Malo više vere u pobednike oko nas

Otišli su srpski sportisti u Pariz pod moranjem osvajanja dvocifrenog broja medalja nametnutih od ljudi koji se baš najbolje ne razumeju u sport, a vratili sa pet odličja. Ipak, Olimpijske igre 2024. godine se mogu i moraju smatrati uspešnim za nas, iako su očekivanja bila enormno visoka, a sa njima i nerealne nagrade za potencijalno osvajanje medalja.

Srbiju je u Parizu predstavljalo 113 sportista u 15 različitih sportova. Imali smo timove u muškoj i ženskoj košarci i odbojci, kao i u našem najtrofejnijem kolektivnom sportu vaterpolu.

Zlata su za Srbiju osvojili vaterpolisti, Novak Đoković i miks u streljaštvu koji su činili Zorana Arunović i Damir Mikec. Srebro nam je donela Aleksandra Perišić u tekvondu, a bronzu naši "zlatni" košarkaši.

Ali nisu samo osvojene medalje vrednost koju su srpski sportisti doneli sa ovih Olimpijskih igara. Srbiju su u Parizu predstavljali Novak Đoković i Nikola Jokić dvojica najboljih u svom poslu na čitavoj planeti i obojica su opravdali to zvanje. Đoković je osvanjem zlata potvrdio da je najveći teniser svih vremena, a Jokić, kao prvi među jednakima, nosio naš "tim snova" do bronze, i što je najvažnije otkrio svetu da Amerikanci nisu bolji od Srbije u košarci.

Slobodno možemo reći da su finale teniskog olimpijskog turnira Đoković - Alkaraz i polufinale košarkaškog nadmetanja Srbija - Sjedinjene Američke Države među globalnim događajima koja su obeležili Olimpijske igre i da su Srbiju predstavile svetu u najlepšem svetlu.

Da su "naši" sportovi potvrdili su tekvondo i streljaštvo nastavljajući niz medalja na Olimpijskim igrama, a da nam u vaterpolu nema premca još jednom smo objasnili osvajanjem trećeg uzastopnog zlata u koje gotovo niko nije verovao. Mi na "Sportske.net" ponosno spadamo u tu manjinu, jer mentalitet šampiona se prepoznaje.

Odmah uz osvajače medalja moramo istaći i dve devojke koje to nisu uspele, ali jesu da osvoje srca svih nas koji smo ih bodrili. Lakoća sa kojom je džudistkinja Milica Žabić na tatami bacala rivalke dugo će se prepričavati, a još duže hrabrost, strast i ponos mlade atletičarke Angeline Topić dok je sa polomljenom nogom preskaka lestvicu i ušla u olimpijsko finale.

Odbojkašice i odbojkaši ovog puta nisu uspeli da dođu do medalje, kao ni basketaši, ali ko im može zameriti kada su nas toliko puta obradovali medaljama sa evropskih i svetskih takmičenja. Posebno se ovo odnosi na naše odbojkašice, osvajačice medalja na svakom šampionatu od 2015. do Igara u Parizu.

Što se borilačkih veština, boksa, džudoa i rvanja. tiče, trebalo je manje pažnje posvetiti sudijama, jer se protiv njih ne može i posvetiti se isključivo sebi. Pokazalo se da nam naturalizovani sportisti nisu potrebni, jer Srbija je, i populacijom mala, dovoljno velika da iznedri planetarne šampione.

Slabiji rezultati u veslanju i kajaku potvrda je da razjedinjeni ne možemo puno, a usputni nastupi biciklista i stonoteniserke da moramo mnogo više da ulažemo i stručno se bavimo ovim sportovima ukoliko želimo bolji rezultat.

U plivanju smo ovoga puta podbacili, ali evropsko zlato u štafeti na 4x100 mali je signal da bi se dobrim radom u naredne četiri godine stvari mogle popraviti.

Na kraju, hvala svim našim sportistima, koji su dali svoj maksimum na borilištima da bi sebe i nas učinili srećnim. Los Anđeles 2028. godine će brzo doći, smanjite nagrade, povećajte ulaganja i dvocifren broj medalja će doći. Talenta nam ne manjka, jer Srbija je bila i ostala sportska nacija.