Derbi u četiri slike - Hronika tuđe krivice

"Nikada nisam voleo dugovečnost veštačkog cveća koje ostaje prelepo zauvek i iz tih razloga nikada nije zaista lepo", kaže na jednom mestu Đorđo Faleti u "Tri čina i dva poluvremena".

Pročitajte tu knjigu, o fudbalu je, prema sopstvenom priznanju rahmetli pisac je smorio Del Pjera kada ga je slučajno sreo na putu od Japana za Italiju (iz aviona ne možeš da pobegneš), iz tog razgovora rodila se ideja da napiše činove ljudske tragedije u utakmici koju je sudbina sprečila da završi u onom uvek punom italijanskom podrumu lažnih rezultata i predstava za naivčine

Suština je, prevedeno u burad naše svakodnevice, naličje srpskog derbija nije dokaz ni da je on fejk Luj Viton namenjen tome da zavede neiskusno oko, ali, niti da to što godinama zalivamo veštačko cveće, neće od nas napraviti baš kandidata za baštovana godine.

Pa sada, ako nije, ovaj sivi ponedeljak ujutru prepun školskih briga i hemičarka već pita za ocenu, možemo hladne glave da poput odraslih ljudi razgovaramo o derbiju.

Suština bi, makar što se Partizana tiče, bila u ohrabrenju, tim trenera početnika ličio je na njega samoga, izašao sa nožem u zubima i zaslužio više. Sastavljen uglavnom od prosečnih fudbalera koje su procene neukih odvukle od stvarnosti nadigrao je isceđenu i prepotentnu Zvezdu, i to je činjenica.

Neočekivano?

Jeste, međutim, ako ostavimo frazetine kako se u derbiju nikada ništa ne zna, postoje oni trenuci kada nadmašiš svoje limite, ali i pljucneš na predstavu drugih o sebi samome, nije to tako retko, da je drugačije, pisao sam o tome milion puta, fudbal bi bio dosadan kao partizanska školska lektira.

I to je prvi utisak, onaj najvažniji, ono što će derbi učiniti mirisnim nekoliko dana, istina je da će kao i svaka vest stara nekoliko dana završiti na groblju sećanja.

Nema to veze sa iskustvom prošlog, da se ponovo pomognem Faletijem, iskustvo te nauči da promeniš sijalicu i da te ne ubije struja, da možda okrečiš kuhinju, a ne namalaš svet poput Gustava u onoj epskoj epizodi crtanog filma, da nahraniš mačku da te ne ogrebe, ali to je uglavnom sve. Dakle, nikada te iskustvo ne može naučiti da bolje prihvatiš udarac, da patiš za onim što ti je izmaklo na manje bolan način, te stvari ne bivaju.

Tako je sa Partizanom, ogorčen si kad ne dobiješ ono što si zaslužio, to je sasvim u redu. Ali, proglašavati prvenstvo završenim, glumiti obespravljenost u sistemu koji već 25 godina ima samo jednu dilemu, ko je bliži ruci vladara, crno ili crveno, to je već uskraćenost petogodišnjaka.

Drugo, mnogo se bure diglo oko izjave Vladimira Stojkovića, ali znate šta, fudbalske svlačionice su nalik obdaništima, ni njemu iskustvo prevaljeno preko glave koja je i visila u vazduhu u onom autobusu u Đenovi, kada je bio na meti maskiranih razbojnika, nije pomoglo, ispucao je na prvu. Osuđuju ga uglavnom isti oni koji predlažu da se državljanstvo oduzima onima koji ne ispune njihova očekivanja na terenu ili se drznu da nam prišapnu da državi ne duguju ništa.

Ako shvatite Stojketa ozbiljno, hoćete li iste aršine upotrebiti i za Zvezdinog funkcionera koji mu je na brzinu iskucao uput na psihijatriju posle meča? Za mene je to jači utisak, teža reč, postoji naime libela u takvim situacijama, vezana za poziciju na kojoj se nalaziš.

Treći utisak?

Mi smo zemlja u kojoj ljudi pokušavaju da kašičicom prokopaju tunel za beg iz fudbalskog Šošenka. Ili, možda još bolje da ospori osnove geometrije, ali nema filera da kupi šestar.

Ako derbi bilo šta odlučuje, ako je već tako važan, upotreba tehnologije se podrazumeva, ne pričam o VAR, već sistemu koji je testiran početkom decenije, uz opiranja tradicionalista uveden pre tri ili četiri godine, košta oko 200 000 evra za stadion, troškovi su oko 3000 po utakmici.

Kapiram da smo i u fudbalskom paleolitu, da još uvek patimo za sovjetskim vremenima, da vesti sporo putuju, da smo ubeđeni da svet, i fudbal kao njegov patrijski sekretar za rekreaciju građana pokornih. i dalje predstavljaju zabavu za sirotinju. Samo, onda amateri ne bi smeli da budu plaćeni poput profesionalaca, niti da dobrovoljna udruženja građana poput Zvezde i Partizana iskaju državne novce za svoju internu zajebanciju.

Četvrta slika?

Potpuno odsustvo objektivnosti, pregledao sam na brzinu jutrošnji tekst ovih mojih sjajnih klinaca, svaki derbi je neko izgubio zbog greške nekog drugog koji nije nosio isti dres. Drugim rečima, krivica je uvek izazivala opravdanje, negiranje, bes. Kafka je jednom ironično primetio da u tuđu krivicu nikada ne treba sumnjati, srpski derbi je u nedostatku boljeg naslova, hronika tuđe krivice.

Zbog toga onaj nesrećni momak što je bio u La Masiji, Valijente, nije pričao o sudiji, izgleda da se još nije prilagodio na srpski fudbal i krenuo na kurs "Rastao sam na tribini, dlanovima i pesmom bodrio klub i ostvario životni san, da budem veći katolik od Pape".

Zezam se, ali sada kada krenu da se gađaju saopštenjima, štancuju pismene iz šestog osnovne, možete da odaberete da ne zauzimate stranu na osnovu toga za koga navijate, derbi je završen, sve ostalo vas čini saučesnicima u predstavi iza zavese, koja nikome nije potrebna.