Dobrovoljnost, odgovornost, Los Cojones, šta vi imate od toga?

Izgleda da nas je zavarala pobeda protiv Albanije.

Bez šale, reprezentacija je večeras bila sve što mi Srbi jesmo, neopravdano nadmeni, ophrvani strahom u velikim prilikama, bezvoljni, sivi, smoreni.

Nije nam mesto u Francuskoj, mi smo uspeli da Dansku sve sa Lordom načinimo gospodarima poseda, da od Matića napravimo belog Obija Mikela. Predali smo se kao rekreativci kojima pečenje sa sinoćnje slave izlazi na nos.

Naši fudbaleri su siti, ugojeni pričama okoline o svojoj veličini, navikli da ih žulja i zrno graška.

Njih pljuju neuki i željni pažnje, veličaju ih laskavci, ovde se o svemu  razgovara osim o igri. Ona je uvek nezgodan svedok našim fudbalerima. Gura se u stranu, ućutkuje, i kada se pobedi igra je rođak koga skloniš u podrum da ti ne dolaze gosti.

Jasno je i da ovi momci nemaju vođu, nije im ni potreban, oni deluju kao grupa drugara, ne fudbalski tim.

Neodoljivo, naravno sa slabijim kvalitetom igrača, podsećaju na onu Francusku sa Mondijala 2010. Skup ćudljivih, okupljenih oko pogrešne ideje i uverenih da smo svi glupi, a oni jedini znaju gde je Sveti Gral.

Imali su sve uslove, budale su bile opravdano odsutne sa tribina, slučajnost ti je namestila gol i izbrisala strah od neuspeha posle nekoliko minuta.

I pored svega, ti si zec uhvaćen u svetlu farova, paralisan samom pomišlju da od tebe neko nešto očekuje?

I nemojte se zamajavati sa selektorom, to je priča devedesetih, niko nema pojma jedino smo mi pametni. Menjaju se likovi, da li je moguće da svuda imaju rezultat osim sa ovim našim pticama što ne lete.

Gospodo, vama ne treba selektor već narednik sa korbačem. Ne može to u fudbalu, reprezentacija je princip dobrovoljnosti, odgovornosti prema sebi samom i los cojones.

Sami sebi odgovorite šta imate od te tri stvari...