Kantarela i kostur iz ormana, hoćemo li u petak biti normalni?

Tu smo, smeliji (Platon bi vam objasnio da ne mešate to sa hrabrošću, jer smeli su glupaci bez plana), što reče Ćezare Bordžija, od Adama, jer Eva je tu zakuvala stvar, verovala da postoji bolje od raja.

Tako i mi Srbi, spremni da do dna ispijemo kantarelu, čuveni papski otrov. Bordžije su ga baš načinile prijatnim, grejao je dušu. Tako će se pred meč osećati svaka budala, spremna da u toj utakmici vidi nešto više od šanse da napravimo strašan uspeh.  

Bojim se Bordžija.

Onih što su stolicama udarali albanske igrače jednačeći se u bedi, onih nepismenih, ocvalih Miljanovih prirepaka što mlataraju po studijima čineći život kosovskih Srba još težim, onih što sa bezbedne udaljenosti zazivaju zlo. Strah me je onog nesretnika što je levicu Aleksandra Kolarova doživeo kao zvona Notr Dama i fejk vest o pobedi na Kosovu, bombi koja je eksplodirala u lice zle Kostarike.

Zbilja, Šaćirijeve kopačke, onako uvlakačke, jer, verujte, njega je za Kosovo i Albaniju briga koliko i mene za sranje u Ruandi, mirišu lepše od Kantarele. Prijatnije su oku prosečnog srpskog Bordžije, trovača i kafanskog tupana koji seje mrvice arsenika za sobom.

Igrači čitaju, ne da ih puno zanima šta će neki novinar napisati, to vam je Kolarov vrlo slikovito objasnio onim trećeligaškim terminima i to misle manje-više svi igrači. Iskreno, ne bih imao tu šta dodati, to je zakon akcije i reakcije, pogotovo kada je kapiten u pitanju.

Kad kažem da čitaju, podsvest im pumpa krv u glavu tamo gde već postaje opasno, gde to može da pretegne na stranu u kojoj nastaje prekid filma. Pa neka od te, dobre dece (pouzdano znam da su takvi) su uspela da se praćena majmunskim kricima potuku sa Englezima u ime kakvog kruševačkog bezveznjaka koji je crnca video jedino u porno filmu.

To je problem sa trovanjem, Kantarela ubija i dobru nameru i dogovor i odluku da ostaneš miran u buci i besu koji te okružuje. Ona oduzima moć procene, ne samo sopstvenih mogućnosti već i onoga što je stvarno protivnik, dobar fudbalski tim u kome su se neki igrači rodili u tvojoj zemlji i drugačije se zovu.

Da se tu imalo pitati prosečnog navijača Marko Arnautović i Dragović bi planirali da odvrate Austrijance od jedenja doner kebaba kod lokalnog Turčina, Ljaja bi spevao sam himnu dok čeka da džojstik na PES ponovo završi u njegovim rukama jer je izgubio prethodnu partiju.

Jasno je, takvi ne gledaju fudbal, to je onaj bubuljičavi lik što kada mu mama uplati net napiše posle žreba za EP 2016. da je jedino bitno pobediti Albaniju. To je onaj što se takmiči u tome ko će pre obesčastiti pobedu idiotskim komentarom koji sa fudbalom nema veze. To je onaj što slavi Vokrijevu smrt ili taliban koji pali tuđe zastave.

Igra je patnja, ali bez trajne posledice, kada se vratite ne čeka vas srušena kuća i miris paljevine. Igra je strast posle koje teturaš, ali ne poput rashodovanog propalog kockara koji u skoku sa mosta vidi prijatnu izvesnost. Igra je, na kraju krajeva, baš to, Erazmova pohvala ludosti, prilika da isčistiš emociju, odbaciš plašt ozbiljnosti, budeš poput klinca prepunog očekivanja.

Grozim se zajedništva u lošem, u tome smo se pokazali kao izuzetni, ne samo u fudbalu. Ova utakmica nam pruža šansu da budemo kolektivno normalni, recimo na način na koji je to tim bio u nedelju popodne. Da budemo Disko Sosidž, bolji od gomile koja ga je ućutkivala i potcenjivala godinama.

Kad već pomenuh disko, znate, u svom prvom komadu, Džordž Bernand Šo ima sjajan savet. Kad ne možete da se rešite porodičnog kostura iz ormana, naterajte ga da zaigra.

Možda je to rešenje, tu gorčinu lošeg života koju zakopavamo za tuđ račun, kao kalabrijska mafija nuklearni otpad, tu kantarelu koje su nam puni džepovi, bi mogli da neutrališemo, da kostur iz prošlosti nateramo da igra.

U petak, bez primisli o tuđim imenima i kopačkama, neka kosturi plešu umesto da plaše. Švajcarska će biti u čudu. Od toga do osmine finala, verujte, nije daleko...