Rekvijem za Vokrija

Pre nego što zlo naruži lica svih onih koji za stid ne znaju, a u takvima, na nesreću, Srbi i Albanci ne oskudevaju, dok se jednače u bedi, Fadilj Vokri je bio simbol vremena.

Upravo ta ograničena serija klase, to što je bio raritet na svaki način, na ničijom zemlji, koračajući po minskom polju mržnje dva naroda, načinio ga je antiknom vrednošću.

Ne radi se ovde o navijačima Partizana, niti o tome što će neki bubuljičavi jadnik seiriti, niti što će na bezbednoj udaljenosti od Kosova fejsbuk brigade voditi ratove, ovo nije tekst za njih. Svega imamo, uz los cojones nam nedostaje i duša, to se danas najbolje vidi.

Vokri je kao simbol veći od fudbalskih okvira, pre svega za jednu umiruću državu, bolje lice ludog vremena, dok su se mini svetovi rušili i ljudi nestajali, ne nacije već ljudi, nedužni, nevoljom zahvaćeni pešaci, u stvarima koje ih se nisu ticale.

Nije ovo nikakva jugonostalgija, meni ćete sve zameriti osim simpatije za državu u kojoj su se komšije rastajale krvavim pozdravom preko tarabe i ambicijom da svom plemenu pribave tuđi televizor i zamrzivač.

Ne, Vokri je bio prvi i jedini Albanac koji je igrao fudbal za reprezentaciju te države. Čak ni razni republički ključevi, kojima su komunisti održavali privid ravnopravnosti, poput primitivne deobe plena, nije uspeo da nađe dovoljno dobrog igrača za reprezentaciju.

Sve do Vokrija. Do lika koji je mogao na leđima da ponese čitavu tribinu, bez gunđanja i uzdaha. I dok smo se smejali njegovom srpskom, kao da smo mi znali albanski, on je čak i onih noći koje nisu bili njegovi dani uvek budio simpatiju.

Vokri je poster fudbala kakav treba da bude, oslobođen glupih konotacija, prebrojavanja krvnih zrnaca, gadosti sa kojima smo se svikli u poslednjih četvrt veka.

Albanci, ma koliko u svojoj viziji ugnjetenih i spremnih da odmah izgube taj moralni status žrtve čim je mač završio u njihovim rukama, su navijali i pre Vokrija za Partizan, to nije sporno.

Njegov odlazak u Beograd iz one zastrašujuće Prištine, naložene belim šalom i trikovima Ćire Blaževića bio je dočekan kao mesijanska misija. Onaj kajmak koji je kupio Milko Đurovski muzao je Fadilj Vokri, tihi heroj, esencija igre. Kada razblažiš taj sirup klase od Vokrija si mogao da dobiješ deset solidnih napadača, ali takvog, nikada.

No, njegov značaj je veći, u vremenima u kojima klubovi na ovim prostorima ne smeju da angažuju igrača pogrešne boje kože i pasoša, tamo gde ovce vođene nečasnim pastirima jure u provaliju, ubeđene da je negde trava zelenija.

Ne krijem, sa Vokrijem je umrlo sećanje u kome je fudbal bio nešto između bitne i podnošljive stvari, makar danas emitovali lovačke priče o kvalitetu tog življenja i loptanja u njemu. To što smo ga posle doživljavali kao neprijatelja, čoveka koji nam je ukrao neki imaginarni fudbal na koji nikada nismo ni obraćali pažnju, sasvim je druga priča. Fadilj Vokri nije ratni zločinac, ma koliko oni koji su satirali nevine želeli da ga uključe u svoje društvo. Sada više nema potrebe ni da pokušavaju, biće da su odahnuli...

Malo je ovde priče o fudbalu, talibani će proslavljati današnju vest, jer budalama je lako, za njih je buka i dobošarenje kada treba ćutati način da impresioniraju svet.

Vokrijeva smrt, osim tragedije za njegovu porodicu je tragedija za nas same, ne kao navijače nekoga ili nečega, već ljude. Pokazaće nam koliko ogorčenosti, žuči nosimo u sebi, sad će se rasprsnuti onaj gnojni čir na mozgovima većine.

Da, većine, nemojte se zavaravati, ni u Srbiji, ni na Kosovu.

To smo mi i nemamo nikakav razlog da sumnjamo u tužnu istinu.

Nema veze sa Vokrijem, o nama je reč, sa obe strane žice.