Splitska fatva - Kupanje u ogorčenosti

Ti moš govorit kontra mene,
i kontra cilog svita,
ma neću da čujen ništa,
ništa kontra Splita.

Jeste, to je pevao jedan božanski talentovani muzičar koga je pojeo gladni grad, propala palata sa koje ni sunce ne može da spere ono sivilo real-socijalizma koji užurbano, poput smeća, kad dolaze gosti, guraju pod tepih.

Krik rahmetli Dina Dvornika, kad je Split u pitanju, ne nosi pečat tranzicionog propadanja.

One jadne kulise, kao u Riju, favele namalane u šarene boje, za koje će kakva besprizorna, očajna budala okriviti nekakvog jadnička Srbina, koji je egzotika u tom delu sveta, ili možda opakog hegemona, proždrljivi Zagreb što je pojeo svu nadu juga, oduvek su tu.

Sad da li naguran u ono čuveno loženje kako je "Jugoplastika" proizvodila za "Adidas" ili kroz psalme Miše Kovača o biloj boji i falsifikovanje istorije Hajduka, tek Split od mondijalizma ima koliko i Napulj od veličine kraljevstva dve Sicilije.

Kada je mislim prošle godine, Edi Reja ubeđivao De Laurentisa da kupi Hajduk, ložio ga je na priču da je Spalato sličan Napulju. Jeste, samo bez organizacionih sposobnosti Kamore koja slepljene napolitanke drži na ivici raspadanja, makar čuvajući iluziju da su jestive.

Moj radnički grad i Split su nekada bili braća, Kain i Avelj, takoreći, i uvek, ma kakve se sada lovačke priče ispredale, Split je bio tvrđava loših memorija. Sad da li to, kako se neki Splićani pravdaju, Uruk-Hai iz Zagore koji su se skotrljali iz izmaštane Poskokove Drage, ili šeširom zaklonjeni građani velog mista generalno ogorčenje projektuju na nekoga čiji jezik razumeju, ne bih ulazio u to.

Samo, iako smo im uvaljivali šklopociju od "Juga", a oni nama ošljarene delove za loše automobile, naše bratstvo skovano je pod prinudom, sad tih okova nema, ali postoji rđa, otrov izneverenih očekivanja.

Da se ne lažemo, Split ima more u koje možeš da skočiš i mlatiš ručicama po kanalizaciji, ako si drugačiji od njih samih, i to se nikada neće promeniti.

Neće ni Srbi. Bilo da u Kruševcu Kju-Kluks-Klan ozbiljno razmišlja da osnuje lokalnu podružnicu, ili na obodima Banjice ćelavi klinci trabunjaju o Četvrtom Rajhu, vreme stoji.

I tamo i ovde, tumara zlo, ogrnuto relativizacijom, ponekad posluži kao zvečka za gladne što večeraju kontrolisano nasilje.

Ljudi, dovoljno je reći da smo se potukli u Kranju svojevremeno zbog vaterpola, ljudi sa onim smešnim kapicama na tribinama i plastičnim papučama su ozbiljno shvatili svoju ulogu ništarije, tog "patriotskog taloga" u kratkim gaćama i sportu u kome su najbolje dve zemlje čiji građani moraju sa pasošem na more.

I tu se ne radi o rivalstvu, neutaživoj želji za pobedom, već gluposti, kombinovanom sa siromaštvom duha. Reći će vam i Splićani i mi sa druge strane obale da smo primitivni jer smo siromašni. U stvari obrnuto je, naš primitivizam je uzrok, umesto posledice.

Zbog toga je neko druge boje kože pomilovan šipkom po glavi u Kruševcu, zbog toga ćete podozrivo gledati Rome jer "zna se ko ovde može da ukrade" zbog toga sve drugo i drugačije jeste podsećanje i kišobran za sopstvenu bedu.

A ništa, što reče Salman Ruždi u stihovima koji su ga osudili na fatvu, nije gore od ogorčenja čoveka koji je verovao u duha.

Splitu, a i moru tih drugih ruševina, što misle bolje o sebi nego što zaslužuju se baš to dogodilo.

Izbegavaj to more ogorčenosti, nije vredno davljenja u tuđim izlučevinama...