Srbija - Nož u zubima i Mendela na Nejmarovom licu

Fudbalske konferencije za štampu su najdosadnija stvar na svetu, dobro, treća najdosadnija posle reprezentacije Engleske i partizanskih pisaca iz lektire. Jer svi cene protivnika, pripreme nikada nisu bile teže, pričaće na terenu, velika je čast igrati za "repstaciju".

Samo, ona jučerašnja, u Moskvi ostaće zapamćena po izjavi Aleksandra Kolarova koja bi mogla da se odnosi na naše živote, ne samo fudbal.

"Lako je reći, ali šta si spreman da uradiš da bi pobedio".

I to jeste pitanje svih pitanja, u ovom trenutku za Srbiju, ali i za nas same u ponekad mizernim, deprimirajućim životima koji možda to i nisu, mada smo uvek spremni da ih tako predstavimo.

Kusao sam pun lonac uvreda posle gostovanja u emisiji "Otvoreno" kod Suzane Trninić, ticale su se mog pesimizma kada je utakmica sa Švajcarskom u pitanju. Jasno, Srbima kada pomeneš razum i sistem pokulja frustracija jer lako rešenje je ovde vazda imalo platinaste tiraže, priznajem, jeste najprijatnija muzika za uho očajnih.

A mi mirišemo na očaj, valjda i zato privlačimo vukove, bilo da je politika ili fudbal u pitanju. Imamo naviku da potrčimo ka svakoj jagnjećoj koži bez razmišljanja, šta znam, ne verujem da je to zapisano u DNK, da je mentalitetska stvar. Više deluje kao naučeno ponašanje, kao Pavlovljev eksperiment.

Ali, sudbina se baš smeje našim planovima, pa je namestila kulise tako da večeras moraš srcem pre nego razumom, potpuno obrnuto od tragičnog raspleta u Kalinjingradu.

To da je Brazil bolji, što saopštavaju važno ovi što gledaju fudbal jednom u četiri godine kako se ne bi osećali izopštenima. Ma znate, oni nepristojni rođaci koji ti banu u kuću kad je utakmica i poput Sergeja u "Munjama" te pitaju "Sa kim igra Partizan", dok Juventus pati u Ligi šampiona.

Zezam se, takve posete se ne dešavaju u ovom domu, ali hajde da ne ulazimo u tu vrstu poređenja kakvoće Brazila u odnosu na Srbiju.

Čarls Barkli bi vam to objasnio kao "Nema potrebe da gubite vreme u raspravi sa rasistima, odmah ih nabodite, jer šta god se desilo, oni će vas i dalje mrzeti".

Dakle, da ne bacamo reči na očigledne stvari, nije to poenta.

Favorit se plaši. Mora, ima sliku budućnosti pred sobom, "ako" mu visi nad glavom, taj pritisak velikih mi osećamo, recimo kad je košarka u pitanju.

Vratiću se na Taru par godina unazad, setićete se svi te utakmice, izraza užasa na licima bakuta veče pred duel sa Hrvatskom. Pobeda znači loženje koje to i nije, velike stvari su one koje dolaze neočekivano, ovo je samo potvrda onoga što si znao i pre nego se desi. Ali, ali poraz ti ruši sistem vrednosti, nema to puno veze sa sportom.

Nije slučajno što Nejmar danas citira Mendelu.

"Hrabrost nije odsustvo straha, već trijumf nad njim. Treba pobediti strah", i to Brazilci znaju. Ne strah od Srbije, ne palite se, strah od sopstvenog neuspeha.

Brazil nikada nije ispao u prvom krugu, njihov pogled na svet isključuje mogućnost da budeš nepristojno loš u fudbalu. Možeš da izgubiš i 7:1 od Nemačke, ali ne i da ti Srbija maše dok tvoj avion poleće posle prve faze.

Ali, ima do nas, stvarno, šta smo spremni da uradimo? Ne pitam vas hoće li biti dovoljno, to niko ne zna, možemo li da budemo toliko naloženi, sa nožem u zubima i neprihvatanjem očiglednog, da ne uspeju da osedlaju strah?

Jer, sve stvari izgledaju nemoguće, dok se ne učine.

Pogađate, i to je Mendela. Da ga citiramo večeras, Nejmaru u lice, dok se bude valjao po travi.

Pa kako bude...