Srbija u Elbasanu - Osveta bez iskupljenja

Sećam se toga kao da je bilo juče (ne ono kad je babo Atif otišao od kuće) nego kada Srbija nije otišla u Brazil.

Bio sam uveren, o slatke li gluposti, da nam je Siniša Mihajlović ostavio solidan tim i da će biti dovoljno da ne ometamo tu talentovanu decu na putu ka Francuskoj.

Sistem takmičenja je takav da jedino fudbalski osnovci neće biti na toj ekskurziji. Da, baš ekskurziji, jer bitno je bilo plasirati se, od nas, i nama sličnih, u tim završnicama, nema se šta očekivati. Obično se posvađamo oko boje kopački i toga čiji će kum igrati u prvoj postavi, pa završi u suzama U prtljagu obavezno poneseno šićardžijsku nadu da su remi i pobeda na prevaru dovoljni za drugi krug. Ta, nokaut faza već sadrži automatizam uspeha za malene u igri slonova.

Elem, kada sam u tom tekstu posle žreba molio onaj mračni savez dve kule, ligu i FSS da ne streljaju, bilo neznanjem novog selektora, bilo klupskim loženjem, tu generaciju, javio se tip sa konstatacijom:

"Bitno je jedino pobediti Albaniju, ostale utakmice su nevažne".

Na kraju svelo se na projekciju tog vlasnika jeftine ulaznice, Srbija je Elbasan proglasila za nacionalni interes. I ma koliko bio sklon da "nepoznatom proroku" dodelim "Zlatnu malinu" za shvatanje života i fudbala, na kraju guram sopstveni rep u farmerke i magareće uši pod šešir.

Bio je u pravu, većina je potvrdila.



O razlozima sam pisao u "Albanizaciji fudbala".

Mi smo sašili stvari po meri komšija čiji je orao crn. Prihvatili smo jednačenje po fudbalskoj bedi, korišćenje fudbala kao deterdženta za pranje frustracija za koje igra nije kriva.

Naseli smo na vašarski trik sa dronom, na kraju šibicarenjem sudova završili u nemoćnoj kletvi sa pesnicom okrenutom prema nebu.

Sad, mnogi će požuriti da gurnu u provaliju činjenicu da sudbina Srbije nije bila zapisana na onoj groznoj zastavi, niti one odvratne večeri u Beogradu. Ali jste zgodna prilika da prigrliš sudbinu kletu kao alibi i nadaš se da će to prekrečiti tvoju krivicu.

Fatalizam kojim se Srbija služi umesto onih zlatnih viljušaka sa srednjevekovnih dvorova dok kusa posledice je kao naručen za ovakve situacije.

Pobedite i sve će se zaboraviti, to je naša mantra za četvrtak uveče.



Jedino u čemu ću se složiti je da Albaniji nije mesto na tom prvenstvu, ali ne jer je u pitanju Albanija, već zbog prevare, ona nema nacionalni predznak. Svi ti što izdaju igru i služe se trikovima, su braća rođena, ma kakve boje navlačili.

Sve ostalo je samo buka benastih, skretanje pažnje krivih i zaklanjanje iza mase frustriranih.

Podsetiću vas da imamo un punticino, što kažu Italijani, bodić, isto koliko i surovi San Marino, i jedan više od moćnog Gibraltara i neugodne Andore.

U Elbasanu nema veze sa fudbalom jer da ima, za Srbiju bi to bio kamenčić u cipeli pred odluku protiv Portugala. Žuljao bi, jer bi nas čekao Kristijano, kao žrtva koju ćemo ugraditi u slavoluk uspeha. O njemu bi razmišljali, umesto da slušamo pokliče nekog anonimusa nedovoljno dobrog da igra za Švajcarsku i urlikanje o "škijama" dok se slika sa gospodarom drona.

Umesto da se bojimo što nam Albanija odvraća pažnju od Portugala, mi igramo u Elbasanu istorijske utakmice. To je kao da na maturski ples povedeš...Ma, znate već...

Pa šta je ovo, ako fudbal nije?

Niske strasti drugari, samo bez Šeron Stoun i njenih nogu u karakterističnom položaju.

Nadajmo se i bez šiljka za led...