Srpski fudbal - Iz kanalizacije sa ljubavlju

Zbog čega, ako se pogledate u ogledalo, postoji realna šansa da vidite siromašniju i ogorčeniju verziju reprezentacije Srbije u fudbalu?

Ostrava je ličila na srednjoškolsku ekskurziju bogate i slabo vaspitane dece. Radili su šta su hteli, sa prezirom posmatrajući nemoćne profesore koji shvataju da je najbolje ne talasati, jer mogu da izgube posao.

Reprezentacija, to smo svi mi u bukvaru iz prvog osnovne, tačnije projekcija onoga što bismo želeli da budemo, dobrostojeća, smorena družina koja sama piše pravila.

Taj odijum koji se sručio na fudbalere posle nebitnog izleta u Češku je krik iz močvare, nema tu plemenitih namera, zelenilo zavisti probija iz obraza većine.

Hajde da ostavimo na stranu tupane što bi da im oduzimaju pasoše, pošalju ih u rudnik, polucirajući kad se pomene Severna Koreja, te analize pišu ljudi u belim mantilima.



Poznajem pristojan svet što se srdi kad oni koji nikada ne pobeđuju, ne iznenade sebe i druge, i opet izgube.

Ta reprezentacija je skup dobrovoljaca koji na put kreću pod svojim uslovima. To se podrazumeva, ma šta u savezu tupili, oni se takođe uvlače igračima kao i ostali. Odnosno, balansiraju između želje da fotelja dobije anatomski oblik i priraste im za telo i podilaženja neukom narodu.

Posle svakog poraza čućete besmislene fraze, okretanje novog lista, gledanje u sat uz konstataciju da je "pet do dvanaest" i vizionarski pogled u bolju budućnost.

Jer, ne zaboravite, uvek ima utakmica posle, novo takmičenje, izazov, život koji ide dalje. Jasno da nikome nije u interesu da primeti, da srpski fudbal ne korača dalje, već maše ručicama iz kanalizacionog otvora.



Mi smo se, drugari, srodili sa smradom, kad plivaš u fekalijama, ne postoji način da zapušiš nos.

Ponekad upiremo prstom, ali realno, u lancu ishrane ti fudbaleri su daleko iznad nas. I oni to znaju, pa kad ih ne oivičiš pravilima, spremni su to da pokažu.

Ostavite me sa budalastim pričama kako je čast ginuti za zemlju. Jer, oni to upravo rade, ginu po stratištima srpskog fudbala, od Kavkaza do Triglava, tu su rasuta groblja amaterskog pristupa loptanju.

I to sa trenutnim likovima što obuku one isprane dresove nema nikakve veze. Srpski fudbal je dinastija gusaka u magli, mi produkujemo glumce koji igraju bez scenarija, zidare što na dizanje ploče ponesu lego kocke, profesore što preziru knjige, doktore što im iz džepa izviruju pijavice.



Ekipa sa termina u balonu ima neki plan, makar da na rekreaciju ne dolazi stomaka punog sarme, jer je opasno za zdravlje.

Reprezentacija Srbije ni to, rekoh već, pričamo o  družini voljnih bez kontrole i ideje šta će raditi u bliskoj budućnosti.

Dobro, možda postoji neki dogovor za treće poluvreme, ali ovo je priča o fudbalu.

Zbog toga ih ne krivim, davno je neko, mislim Ser Aleks, rekao da bi bez pravila fudbalske svlačionice bile obdaništa razmažene dece.

Izmiče nam poenta, kao i svemu drugom u ovom ustajalom društvu. Reprezentacija je samo odraz, maneken kolekcije Srbija - jesen, proleće _____ (sami upišite godinu svejedno je, mi uvek nosimo istu boju, onu neuspeha).

I nemoj da gledate ka Rusiji, mi tamo nećemo da igramo, makar se odlazilo po pozivu na kozačke igre na Donu.

Kako znam?

Pa, u odsustvu plana postoji samo jedna izvesna stvar, vajkanje gubitnika i urlanje razočarane gomile.

Makar smo se svikli, mi to živimo, decenijama. Zbog čega bi nam fudbal bio drugačiji?