CSKA - "Najlepše je kad komšiji gori kuća"
Autor: Boris Jovanović
utorak 13.02.2018.
10:13
Izvor: Sportske.net
Priča o Zvezdinom rivalu sugeriše da se fudbal obično ne maršira, tajna policija tu nekako ima više uspeha dok se prikrada na prstima. Ova fudbalska vojska je preživela sve, Staljinov gnev, ukrajinsku nauku od fudbala, Spartakovu tranzicionu diktaturu, no
EPA/MAXIM SHIPENKOV
Povezane vesti
Kada je Putin u Novom Ogarevu, kraljevstvu komunističkih dača, odnosno vikendica nekadašnjih funkcionera, u kome sada ima rezidenciju, primio fudbalere CSKA bio je to najveći trijumf kluba, veći i od osvajanja LE nekoliko dana ranije.
Svi su morali da se pretvaraju, od samog Putina koga fudbal zanima čak manje od njegovog prosečnog glasača, do igrača koji su se znojili slušajući pohvale, do Vagnera Lova koji je primenio uobičajeno taktiku.
Naslutivši da predsednik govori o njemu, uzgred diveći se trećem golu u finalu protiv Sportinga, kada su Rusi okrenuli meč u nastavku i postali prvi klub iz svoje zemlje koji je osvojio Kup UEFA, Brazilac je promrljao "Ne ponimayu", odnosno "Ne razumem".
"Ah, ništa predsedniče, razume, samo se pravi, ovo mu je taktika, kad god treba da se trenira, ništa ne razume ruski, pa mu je prešlo u naviku", rekao je trener Gazajev. To je izazvalo smeh i razgalilo atmosferu, Putin je dobio loptu sa potpisima heroja finala, probao da je pimpluje bezuspešno, ali je usledio aplauz.
Rekoh već prosečan Rus ne voli i ne razume fudbal, ali prosečan ruski oligarh ga posmatra kao statusni simbol. Zbog toga se i sudbina Zvezdinog protivnika dramatično okrenula u ovom veku, iako ruska armija nikada uspešno nije marširala fudbal.
Ima i do policije, naime preteča CSKA, CDKA Moskva je bio zamišljen kao klub koji bi služio za rekreaciju vojnika, posle užasa rata i postavljanja gvozdene zavese, crvena imperija je shvatila da mora da se takmiči na svim poljima. Upravo armijski tim je obrukao Staljina protiv Jugoslavije na OI u Helsinkiju. Predvođeni fantastičnim Bobrovim (taj je četiri godine kasnije igrao hokej za reprezentaciju na ZOI u italijanskoj Kortini, kao i u fudbalu) stigli su 5:1 i izborili novu utakmicu, koju su izgubili što je razbesnelo šizofrenog diktatora. U uvo mu se uvukao komunistički Grima Crvjezik, šef tajne policije i zemljak Berija koji je navijao za Dinamo. Staljin je raspustio armijski tim koji je dominirao posle rata, ražalovao Borisa Arkadijeva koji je bio neka vrsta patrijarha sovjetskog loptanja, a igrači su prebačeni u redove Dinama. Klub, dok nije srušen Staljinov kult ličnosti nije ni postojao, tek posle 1954. su ponovo osnovani, pod imenom CSKA.
Ali, ostali su nebitni više od pola veka, ma kako to čudno zvučalo. Osvojili su titulu 1970. i 1991. kada je propao komunizam. Zbog toga u sovjetskoj eri nemate dualitet preganjanja vojske i policije kao u Rumuniji između Dinama i Steaue, Bugarskoj između CSKA i Levskog, ili Srbiji, Zvezde i Partizana (mada navijači Zvezde više vole da o sebi misle kao moskovskom Spartaku). U SSSR verziji, pogotovo od šezdesetih primat su držali ukrajinski klubovi, konkretno kijevski Dinamo, a titula je završavala i u vitrinama timova poput moskovskog Torpeda, jermenskog Ararata, Zorje, čak i u Gruziji i Belorusiji gde su lokalne policijske ekipe uspevale da pobede "braću" iz ostalih delova imperije.
Burne devedesete, grabež ili bolje da kažem pakao Jeljcinove tranzicije bacio je Rusiju na kolena, ali je ustao Spartak, neka vrsta narodnog, sindikalnog tima koji ima najviše navijača, nekako i najmanje veza sa bivšim režimom. Tu poslednju deceniju prošlog vek, otkinuvši i malo parče ovog našeg, Putinovog, oni su bili apsolutni vladari, devet titula u nizu, naplatili su za dva ona druga i treća mesta osamdesetih u senci Lobanovskog, odnosno Ukrajinaca.
Putin je prve godine svoje vladavine pokušavao da istrpi 90 minuta fudbala nedeljno, pojavljivao se na utakmicama Dinama, kod KGB prva ljubav zaborava nema, ali kasnije je postalo jasno da ga to ne zanima. I ako navija, jasno je za koga, njegovi ortaci i mladost su u Sankt Petersburgu gde stoluje Zenit, pa su moskovska fudbalska posla rešavana van zidina Kremlja.
Tu dolazimo do Jevgenija Ginera.
Prošlost prošlosti, možda je tako najbolje opisati njegova sećanja na prošli vek, čitao sam nekoliko intervjua, nerado govori o studijama u Harkovu koje nije završio i borbi za prevlast u Kamovniki okrugu, Rusi ga zovu "Zlatna milja", tamo je cena kvadrata najveća, to je strogi centar prestonice, oko "Lužnjiki" sportskog kompleksa. Nekadašnji stadion, ako se dobro sećam, tada brutalizam u arhitekturi, sada svemirski brod, ranije se zvao po Lenjinu. Upravo su početkom 90-tih, Ukrajinci udruženi sa lokalnim bandama, imena neću pominjati, neki su postali ugledni političari i vredni članovi društva, u krvavim bitkama uspeli da odnesu prevlast za kontrolu na tržištu gradnje. U nekim policijskim dosijeima pominje se Ginerovo ime, on će u svakoj rečenici pomenuti da se bavi nekretninama i automobilima, a da mu je CSKA hobi, recimo klub iz kraja, ma kako to zvučalo.
Gde je Giner, tu negde je i Abramovičeva senka, iako će predsednik CSKA to poricati, nazivajući običnim prijateljstvom koje sa poslom nema veze. Boljeg prijatelja ne možete da nađete, CSKA je zarađivao milion i po od sponzora, dok na njihovim grudima nije zablistao Abramovičev Sibneft, suma od marketinga je porasla na 30 miliona godišnje.
CSKA je upravo zahvaljujući velikom uplivu novca, ali i drugačijoj fudbalskoj filozofiji, neki kažu armijskoj disciplini (vojska ima 25% akcija), preoteo primat od Spartaka.
To je izazvalo rat i razvilo rivalstvo sa kojim "prokleti", kako ih zovu, policijski Dinamo nema nikakve veze. Spartak koji je tek prošle godine osvojio prvu titulu od 2002. godine često optužuje CSKA da nameštaju utakmice, bilo je i smešnih situacija, poput jedne u Rostovu, kada se priča da je domaći fudbaler, Afrikanac, dobio batine jer je postigao gol protiv "Armije" pa je otežao posao gostima da dobiju meč.
Predsednik Spartaka Leonid Fedun je u prošloj deceniji stalno mahao papirima, uveravao da CSKA jednostavno lažira prvenstva i da je ruski fudbal prepun korupcije, ali, niste krivi ako vam zvuči poznato, druga strana je odgovarala "Dajte dokaze".
Giner ne voli da priča o rivalima, od novinara traži da pišu pozitivne stvari, pitajući ih gde bi Dostojevski bio danas u istoriji da je samo pripovedao o tračevima i negativnim pojavama bez dokaza.
U svakom slučaju, i on i Abramovič su Jevreji, ali pre nego što nasednete na teorije zavere koje su tako česte u Rusiji, kao u Srbiji, i predsednik Spartaka je takođe Jevrejin.
Ovde se radi o drugoj stvari.
U srpskom jeziku postoji ono "Kad komšiji crkne krava", Rusi su suroviji, njihova izreka glasi "Najlepše je kad komšiji gori kuća".
Zbog toga, kada je Zenit preuzeo primat zahvaljujući "Gaspromu", CSKA ih nije doživljavao kao neprijatelja, iako u Sankt Petersburgu mrze sve (čitajte Minajeva) što dolazi iz prestonice. I dalje ostaje komšijska mržnja, Spartak protiv CSKA rađa nasilje koje je i za ruske standarde ponekad nezamislivo.
Vratimo se Zvezdinom rivalu.
CSKA je iskoristio taj vakuum u prošloj deceniji da osvoji tri titule, ali i Kup UEFA, u ovoj su dodali još tri, mada je klub zapao u određenu krizu, pre svega vezanu za poslovne interese gazde Ginera koji su ugroženi svime što se dešavalo oko Krima i Ukrajine. Pričalo se da će Abramovičev sin kupiti klub preko londonske firme, ali je to ostalo na govorkanjima.
U čemu se ogleda kriza? Recimo pre dva leta, nisu doveli nikoga osim Traorea i Jonova na pozajmicu, prodali su Musu Lesteru, (sad se vratio), nisu našli zamene za Širokova koji se penzionisao, smanjili su plate i završili kao drugi, prepustili krunu Spartaku u sezoni u kojoj su ipak bili korak ispred Zenita. Isto se desilo i prošlog leta, veliki transferi su prošlost, izvesno je da vojska neće biti na prvom mestu, Lokomotiva je odmakla.
Da li je "Belle epoque" ruske vojske prošao?
Ne, samo je konkurencija veća, Giner sada ne uspeva da nađe nekoga tipa Gazajeva ili Slutskog, mada će istrpeti Gončarenka koji je stvorio divljenja vredni BATE Borisov.
Jer, ako se fudbalski konzervativizam ogleda upravo u stopiranju promena, onda je jasno zbog čega su vojni koreni ovog kluba deo DNK, odnosno identiteta.
Od Ginerovog dolaska, tačnije u ovom veku, CSKA je imao šest trenera i to su se Ziko i Huande Ramos smenili u jednoj sezoni, toliko je trajao Artur Žorg. Iako klub za razliku od Zenita podržava multietičnost, ne boji se da angažuje strance i uvek oštro istupa protiv diskriminacije bilo kog tipa, njima bolje ide sa Rusima na mestu trenera.
I naravno, oni veruju i isluženim vojnicima, meni se čini da sam još uvek sanjao velike snove kad su Akinfejev, braća Berezutski, Ignaševič igrali za CSKA, i dalje su tu, pretorijanska garda gazde Ginera i čitave armije.
Ne bi me iznenadilo da ih drže u hiperbaričnim komorama i izvade samo za utakmice, imaju zajedno oko 140 godina, kolektivno sećanje im seže do carske Rusije.
Zezam se, ali CSKA se nikada neće vratiti u surovu realnost, sada već previše znače za Rusiju u celini da bi doživeli sudbinu recimo Torpeda iz Moskve. Njihova stvarnost je hepiend one šale koju je Gazajev ispričao u Londonu engleskim novinarima pred duel sa Arsenalom u Ligi šampiona.
"Hoćete da znate šta je razlika između mašte i stvarnosti", kada su ga upitali za rezultat, odnosno očekivanja, odgovorio je kontrapitanjem nasmejani brkati menadžer koji se opuštao pred treninge u streljani u koju su ga puštali oficiri iz uprave.
"Otac kaže sinu da pita majku i sestru da li bi spavale sa nekim za milion dolara. Kada one kažu da bi, to je virtuelna realnost u kojoj imamo dva miliona, u stvarnosti, majka i sestra su ti prostitutke", ismejao se Gazajev pred zgroženim engleskim novinarima.
CSKA se desilo suprotno, oni su ti koji su od virtuelne stvarnosti devedesetih, postali bogati i veliki u ovom veku, napravili stadion, bez njih se više ne može, i to se nikada neće promeniti, dok je ruskog fudbala.
Svi su morali da se pretvaraju, od samog Putina koga fudbal zanima čak manje od njegovog prosečnog glasača, do igrača koji su se znojili slušajući pohvale, do Vagnera Lova koji je primenio uobičajeno taktiku.
Naslutivši da predsednik govori o njemu, uzgred diveći se trećem golu u finalu protiv Sportinga, kada su Rusi okrenuli meč u nastavku i postali prvi klub iz svoje zemlje koji je osvojio Kup UEFA, Brazilac je promrljao "Ne ponimayu", odnosno "Ne razumem".
"Ah, ništa predsedniče, razume, samo se pravi, ovo mu je taktika, kad god treba da se trenira, ništa ne razume ruski, pa mu je prešlo u naviku", rekao je trener Gazajev. To je izazvalo smeh i razgalilo atmosferu, Putin je dobio loptu sa potpisima heroja finala, probao da je pimpluje bezuspešno, ali je usledio aplauz.
Rekoh već prosečan Rus ne voli i ne razume fudbal, ali prosečan ruski oligarh ga posmatra kao statusni simbol. Zbog toga se i sudbina Zvezdinog protivnika dramatično okrenula u ovom veku, iako ruska armija nikada uspešno nije marširala fudbal.
Ima i do policije, naime preteča CSKA, CDKA Moskva je bio zamišljen kao klub koji bi služio za rekreaciju vojnika, posle užasa rata i postavljanja gvozdene zavese, crvena imperija je shvatila da mora da se takmiči na svim poljima. Upravo armijski tim je obrukao Staljina protiv Jugoslavije na OI u Helsinkiju. Predvođeni fantastičnim Bobrovim (taj je četiri godine kasnije igrao hokej za reprezentaciju na ZOI u italijanskoj Kortini, kao i u fudbalu) stigli su 5:1 i izborili novu utakmicu, koju su izgubili što je razbesnelo šizofrenog diktatora. U uvo mu se uvukao komunistički Grima Crvjezik, šef tajne policije i zemljak Berija koji je navijao za Dinamo. Staljin je raspustio armijski tim koji je dominirao posle rata, ražalovao Borisa Arkadijeva koji je bio neka vrsta patrijarha sovjetskog loptanja, a igrači su prebačeni u redove Dinama. Klub, dok nije srušen Staljinov kult ličnosti nije ni postojao, tek posle 1954. su ponovo osnovani, pod imenom CSKA.
Ali, ostali su nebitni više od pola veka, ma kako to čudno zvučalo. Osvojili su titulu 1970. i 1991. kada je propao komunizam. Zbog toga u sovjetskoj eri nemate dualitet preganjanja vojske i policije kao u Rumuniji između Dinama i Steaue, Bugarskoj između CSKA i Levskog, ili Srbiji, Zvezde i Partizana (mada navijači Zvezde više vole da o sebi misle kao moskovskom Spartaku). U SSSR verziji, pogotovo od šezdesetih primat su držali ukrajinski klubovi, konkretno kijevski Dinamo, a titula je završavala i u vitrinama timova poput moskovskog Torpeda, jermenskog Ararata, Zorje, čak i u Gruziji i Belorusiji gde su lokalne policijske ekipe uspevale da pobede "braću" iz ostalih delova imperije.
Burne devedesete, grabež ili bolje da kažem pakao Jeljcinove tranzicije bacio je Rusiju na kolena, ali je ustao Spartak, neka vrsta narodnog, sindikalnog tima koji ima najviše navijača, nekako i najmanje veza sa bivšim režimom. Tu poslednju deceniju prošlog vek, otkinuvši i malo parče ovog našeg, Putinovog, oni su bili apsolutni vladari, devet titula u nizu, naplatili su za dva ona druga i treća mesta osamdesetih u senci Lobanovskog, odnosno Ukrajinaca.
Putin je prve godine svoje vladavine pokušavao da istrpi 90 minuta fudbala nedeljno, pojavljivao se na utakmicama Dinama, kod KGB prva ljubav zaborava nema, ali kasnije je postalo jasno da ga to ne zanima. I ako navija, jasno je za koga, njegovi ortaci i mladost su u Sankt Petersburgu gde stoluje Zenit, pa su moskovska fudbalska posla rešavana van zidina Kremlja.
Tu dolazimo do Jevgenija Ginera.
Prošlost prošlosti, možda je tako najbolje opisati njegova sećanja na prošli vek, čitao sam nekoliko intervjua, nerado govori o studijama u Harkovu koje nije završio i borbi za prevlast u Kamovniki okrugu, Rusi ga zovu "Zlatna milja", tamo je cena kvadrata najveća, to je strogi centar prestonice, oko "Lužnjiki" sportskog kompleksa. Nekadašnji stadion, ako se dobro sećam, tada brutalizam u arhitekturi, sada svemirski brod, ranije se zvao po Lenjinu. Upravo su početkom 90-tih, Ukrajinci udruženi sa lokalnim bandama, imena neću pominjati, neki su postali ugledni političari i vredni članovi društva, u krvavim bitkama uspeli da odnesu prevlast za kontrolu na tržištu gradnje. U nekim policijskim dosijeima pominje se Ginerovo ime, on će u svakoj rečenici pomenuti da se bavi nekretninama i automobilima, a da mu je CSKA hobi, recimo klub iz kraja, ma kako to zvučalo.
Gde je Giner, tu negde je i Abramovičeva senka, iako će predsednik CSKA to poricati, nazivajući običnim prijateljstvom koje sa poslom nema veze. Boljeg prijatelja ne možete da nađete, CSKA je zarađivao milion i po od sponzora, dok na njihovim grudima nije zablistao Abramovičev Sibneft, suma od marketinga je porasla na 30 miliona godišnje.
CSKA je upravo zahvaljujući velikom uplivu novca, ali i drugačijoj fudbalskoj filozofiji, neki kažu armijskoj disciplini (vojska ima 25% akcija), preoteo primat od Spartaka.
To je izazvalo rat i razvilo rivalstvo sa kojim "prokleti", kako ih zovu, policijski Dinamo nema nikakve veze. Spartak koji je tek prošle godine osvojio prvu titulu od 2002. godine često optužuje CSKA da nameštaju utakmice, bilo je i smešnih situacija, poput jedne u Rostovu, kada se priča da je domaći fudbaler, Afrikanac, dobio batine jer je postigao gol protiv "Armije" pa je otežao posao gostima da dobiju meč.
Predsednik Spartaka Leonid Fedun je u prošloj deceniji stalno mahao papirima, uveravao da CSKA jednostavno lažira prvenstva i da je ruski fudbal prepun korupcije, ali, niste krivi ako vam zvuči poznato, druga strana je odgovarala "Dajte dokaze".
Giner ne voli da priča o rivalima, od novinara traži da pišu pozitivne stvari, pitajući ih gde bi Dostojevski bio danas u istoriji da je samo pripovedao o tračevima i negativnim pojavama bez dokaza.
U svakom slučaju, i on i Abramovič su Jevreji, ali pre nego što nasednete na teorije zavere koje su tako česte u Rusiji, kao u Srbiji, i predsednik Spartaka je takođe Jevrejin.
Ovde se radi o drugoj stvari.
U srpskom jeziku postoji ono "Kad komšiji crkne krava", Rusi su suroviji, njihova izreka glasi "Najlepše je kad komšiji gori kuća".
Zbog toga, kada je Zenit preuzeo primat zahvaljujući "Gaspromu", CSKA ih nije doživljavao kao neprijatelja, iako u Sankt Petersburgu mrze sve (čitajte Minajeva) što dolazi iz prestonice. I dalje ostaje komšijska mržnja, Spartak protiv CSKA rađa nasilje koje je i za ruske standarde ponekad nezamislivo.
Vratimo se Zvezdinom rivalu.
CSKA je iskoristio taj vakuum u prošloj deceniji da osvoji tri titule, ali i Kup UEFA, u ovoj su dodali još tri, mada je klub zapao u određenu krizu, pre svega vezanu za poslovne interese gazde Ginera koji su ugroženi svime što se dešavalo oko Krima i Ukrajine. Pričalo se da će Abramovičev sin kupiti klub preko londonske firme, ali je to ostalo na govorkanjima.
U čemu se ogleda kriza? Recimo pre dva leta, nisu doveli nikoga osim Traorea i Jonova na pozajmicu, prodali su Musu Lesteru, (sad se vratio), nisu našli zamene za Širokova koji se penzionisao, smanjili su plate i završili kao drugi, prepustili krunu Spartaku u sezoni u kojoj su ipak bili korak ispred Zenita. Isto se desilo i prošlog leta, veliki transferi su prošlost, izvesno je da vojska neće biti na prvom mestu, Lokomotiva je odmakla.
Da li je "Belle epoque" ruske vojske prošao?
Ne, samo je konkurencija veća, Giner sada ne uspeva da nađe nekoga tipa Gazajeva ili Slutskog, mada će istrpeti Gončarenka koji je stvorio divljenja vredni BATE Borisov.
Jer, ako se fudbalski konzervativizam ogleda upravo u stopiranju promena, onda je jasno zbog čega su vojni koreni ovog kluba deo DNK, odnosno identiteta.
Od Ginerovog dolaska, tačnije u ovom veku, CSKA je imao šest trenera i to su se Ziko i Huande Ramos smenili u jednoj sezoni, toliko je trajao Artur Žorg. Iako klub za razliku od Zenita podržava multietičnost, ne boji se da angažuje strance i uvek oštro istupa protiv diskriminacije bilo kog tipa, njima bolje ide sa Rusima na mestu trenera.
I naravno, oni veruju i isluženim vojnicima, meni se čini da sam još uvek sanjao velike snove kad su Akinfejev, braća Berezutski, Ignaševič igrali za CSKA, i dalje su tu, pretorijanska garda gazde Ginera i čitave armije.
Ne bi me iznenadilo da ih drže u hiperbaričnim komorama i izvade samo za utakmice, imaju zajedno oko 140 godina, kolektivno sećanje im seže do carske Rusije.
Zezam se, ali CSKA se nikada neće vratiti u surovu realnost, sada već previše znače za Rusiju u celini da bi doživeli sudbinu recimo Torpeda iz Moskve. Njihova stvarnost je hepiend one šale koju je Gazajev ispričao u Londonu engleskim novinarima pred duel sa Arsenalom u Ligi šampiona.
"Hoćete da znate šta je razlika između mašte i stvarnosti", kada su ga upitali za rezultat, odnosno očekivanja, odgovorio je kontrapitanjem nasmejani brkati menadžer koji se opuštao pred treninge u streljani u koju su ga puštali oficiri iz uprave.
"Otac kaže sinu da pita majku i sestru da li bi spavale sa nekim za milion dolara. Kada one kažu da bi, to je virtuelna realnost u kojoj imamo dva miliona, u stvarnosti, majka i sestra su ti prostitutke", ismejao se Gazajev pred zgroženim engleskim novinarima.
CSKA se desilo suprotno, oni su ti koji su od virtuelne stvarnosti devedesetih, postali bogati i veliki u ovom veku, napravili stadion, bez njih se više ne može, i to se nikada neće promeniti, dok je ruskog fudbala.