Ako ću je napit' po ljepoti, napiću je Ivanov-Trifonu

Leta gospodnjeg 1965. u Velikom Trnovu, nekadašnoj prestonici srednjovekovnog bugarskog cartsva i mestu upokojenja prvog srpskog prosvetitelja Svetog Save, u siromašnoj porodici Ivanov rodilo se muško dete nazvano Trifon.

Fudbaslki počeci mladog Trifona vezani su za lokalni klub Etar, u kome je stasavao zajedno sa još jednom legednom bugarskog fudbala - Krasimirom Balakovim.

Nakon odsluženja vojnog roka, ali i zbog odličnih igara u Etru, Ivanov dobija poziv da debituje za reprezentaciju, a ubrzo prelazi u redove velikana, sofisjkog CSKA, u kome je vrlo brzo poneo kapitensku traku.
Nakon dve godine provedene u novovekovnoj prestonici Bugarske, Trifon kao državni prvak nalazi prvi ino agažman u Andaluziji nastupajući za Betis, ali se u sunčanoj Sevilji i nije baš proslavio.

Vraćao se sa juga Španije na pozajmice u svoj Etar i svoj CSKA, a onda 1993. godine otišao u Ksamaks. Kao igrač ovog švajcarskog kluba, kog se navijači Crvene zvezde nerado sećaju, otputovao je sa reprezentacijom na Mondijal u Sjedinjene Američke Države '94, gde je ostvaren najveći rezultat u istoriji bugarskog fudbala.

Sam plasman Bugara na planetarnu smotru najboljih ima u sebi epske elemente, evo i zbog čega:

U poslednjem kolu kvalifikacija Bugarska je gostovala Francuskoj na 'Parku Prinčeva' u Parizu, a domaćinu je bio dovoljan i bod da overi mondijalsku vizu. "Galski petlovi" su poveli preko Erika Kantone, Emil Kostadinov je nedugo potom izjednačio rezultat koji je bio na snazi sve do sudijske nadoknade. Tada Kostadinov ponovo stupa na scenu, postiže svoj drugi gol na meču koji vodi njegovu zemlju na Svetsko prvenstvo, a Francusku ostavlja u šoku i bez drugog uzastopnog učešća na Mondijalima.

Jedna od najlepših balkanskih mondijalskih priča svakako je ta bugarska iz '94 godine. Bila je to generacija sjajnih fudbalera čiji je predvodnik bio legendarni Hristo Stoičkov, ali svakako najpitoreskniji lik iz te galerije bio je "Vukodlak" sa Stare planine.

Puni samopouzdanja, Bugari odlaze preko bare, ali na samom startu takmičenja bivaju prizemljeni ubedljivim porazom od Nigerije rezultatom 3:0. Utisak je popravljen rasturanjem (4:0) debitanta Grčke , koja je na Svetsko otišla najviše zahvaljujući sankcijama prema Jugoslaviji, zemlji koja je bila zahvaćena ratom i kojoj u toj situaciji nije bilo ni omogućeno da se takmiči u kvalifikacijama gde je trebalo da bude u grupi s Grcima.

Biti il ne biti za Bugarsku bio je poslednji meč grupne faze protiv Argentine, koja je bila prinuđena da nastupi bez legendarnog Dijega Armanda Maradone, kome je izrečena suspenzija jer je na testovima bio pozitivan na kokain. Naši istočni susedi su pokazali da su spremni za velika dela, dobili su 'Gaučose' sa 2:0 i to sa igračem manje i plasirali se u nokaut fazu. I ne samo to, već su pokazali svojim komšijama Rumunima recept za Argentinu, koja je eliminisna već u 1/8 finala od Hadžija i družine.

Prva prepreka Bugarima u nokaut fazi bio je Meksiko. Posle 120 minuta igre nije bilo pobednika (1:1), te se pristupilo izvođenju penala. Osalnajjući se na činjenicu da je Horhe Kampos visok 'metar i žilet', reprezentativci Bugarske su slali lopte pod prečku, Mihajlov je skinuo čak tri udarca s 'kreča' Sombrerosima, te se na 'mala vrata' stiglo do 1/4 finala.

Tamo su ih čekali aktuelni svetski prvaci Nemci, narod čije su plemićke porodice Batenberzi i Koburzi dale prve vladare novovekovnoj bugarskoj državi po sticanju nezavisnosti od Osmanskog carstv krajem XIX veka.


Od tog trenutka pa do dana današnjeg, ponovo ujedinjena Nemačka nije pobedila nijednu reprezentaciju sa Balkana na Mondijalima!

Bugarski san o svetskoj tituli završio se u polufinalu protiv Italije, a najveći krivac za to bio je Roberto Bađo, strelac oba gola za "Azure" na tom meču. Hristo Stoičkov je je uspeo sa penala samo da postigne počasni gol za konačnih 1:2, a Bugarima je ostalo da se bore za bronzu.

Kako to obično biva kod balkanskih naroda, poraz u 1/2 finalu  napravio je totalnu pometnju u taboru Bugarske, Šveđani su to iskoristili i u meču za treće mesto slavili sa ubedljivih 4:0, premda je rezultat tog meča komotno mogao da bude  npr. 6:6.

Ova generacija Bugarske je bila učesnik i nekih narednih velikih takmičenja, ali nikada nije bila ni blizu da ponovi rezultat iz Amerike. Tradiciju dobrih igara balkasnkih zemalja na Mondijalima nastavile su Hrvatska četiri godine kasnije u Francuskoj i Turska 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji.

Posle Mondijala održanog u SAD-u, glavni junak naše priče, "ubavi" Trifon,  karijeru nastavlja u Austriji, sa dosta uspeha je nastupao za Rapid, čiji navijači su ga proglasili za najboljeg defanzivca novije klupske istorije.

Ivanov je za reprezentaciju Bugarske odigrao 76 mečeva i postigao 6 golova. Tokom cele karijere odlikovala ga je velika požrtvovanost i veoma snažan udarac levicom. Umeo je da postigne evrogol iz slobodnjaka zbog čega su ga u domovini zvali i 'bugarski Bekam', mada je zbog pozicije u timu više bio bugarska vezija Siniše Mihajlovića. Ipak, znao je da dune loptu i preko stadiona, nebu pod oblake.

Paralela sa Bekamom povučena je i iz estetikih pobuda. Fizički izgled Ivanova retko koga je ostavljao ravnodušnim, jednostavno je nemoguće ne simpatisati tako pitoresknu ličnost, a on i dan danas kao da se trudi da ostane jednako groteskna pojava kao tokom igračkih dana.

U Bugarskoj, pa i kod nas, razvila se subkultura čiji je predmet obožavanja ovaj bivši bugarski reprezentativac. Ide se toliko daleko da postoje teorije da je Trifon Ivanov u stvari zaboravljeni Asen, tj. poslednji bugarski car.