Arsenalova trka sa Junajtedom - O Vengeru i toaletima...

Od samog početka sna o PL koja je za četvrt veka porasla do najveće sportske atrakcije na svetu, Mančester Junajted i Arsenal su bili saveznici. Oni su činili pet klubova (ostali su Liverpul, Totenhem i Everton) koji su od početka bili uključeni u planove stvaranja onoga što je preraslo i najluđa očekivanja tvoraca.

Legenda kaže da je predsednik Arsenala Dejvid Dein bio opsednut toaletima. Smatrao je da standard englekih toaleta na stadionima pokazuje u kakvom je stanju fudbal na ostrvu i zalagao se ne samo za sređivanje, već i za produžetak pauze sa 10 na 15 minuta, kako bi svi imali vremena da stignu na početak drugog dela.

To se prepričava kao anegdota, ali kada je na novom „Emirejtsu“ 2006. zablistao veliki broj novih toaleta, standardizovanih po ukusu prvog čoveka Arsenala, mogao je da čestita sebi.

Inače, Arsenal je oduvek bio klub aristokratije, uvek spreman da se našali na svoj račun i odsustvo uspeha u poređenju sa Junajtedom i Liverpulom. Ljubomorno su čuvali svoje rivalstvo severnog Londona sa Totenhemom. Oni su inače u ovaj kraj grada stigli sa juga Londona još 1913. zaigrali na vazda tesnom Hajberiju kome su se navijači rivala izrugivali, nazivajući ga bibiliotekom. Stadion je takav da nema ni centimetar prostora, praktično je smešten u stambenom delu, dosta ljudi je imali besplatnu kartu sa svojih prozora za gledanje mečeva.

Ipak, ovaj klub je uvek imao odanu bazu navijača,, a iako kraljevska porodica nije baš zainteresovana za fudbal kraljica prema nekim informacijama navija za Arsenal, princ Čarls za Barnli, dok je najistureniji prestolonaslednik Vilijam koji je navijač Aston Vile. Ali, mediji su jednom snimili princa Harija kako kaže da su većina stanovnika Bakingemske palate „Guneri“.

Upravo je čovek koga je kraljica primila 2007. godine i poklonila mu veliku pažnju, Arsen Venger, bio ključ dramatičnog obrta u sudbini Arsenala. Pre njega u pitanju je bila ekipa poznata kao „dosadni Arsenal“, skup veterana koje je predvodio Toni Adams, klub koji je nekako prihvatio da posle dramatične titule i onog gola Majkla Tomasa Liverpulu o kome smo pisali, gleda u leđa rivalima, pre svega Mančester Junajtedu.

U vreme kada je Venger stigao u Englesku, Junajted je bio u seriji anomalija u vidu Blekburnove titule je brzo ispravljena, Njukasl je bio novi izazivač, ali su psihološke igrice Ser Aleksa naterale Kevina Kigena i njegov tim da eksplodira od pritiska i raspadne se u drugom delu sezone.

Venger je dočekan sa sumnjom i podsmehom, vesti su slabo putovale preko Lamanša. Legendarna je priča kada je Toni Adams zapitao da li novi menadžer govori engleski. Francuz je verovatno govorio bolji engleski od svog kapitena, a pride je znao još sedam jezika. Stigao je iz Japana gde je imao status mita, ali Venger je bio jedan od cenjenijih evropskih trenera na kontinentu kada je radio u Monaku, upravo zbog svog shvatanja fudbala, ali i strasti koju je unosio u posao. Ispod spoljašnosti profesora, krio se vulkan, nije njega, kako je tvrdio pritisak PL pretvorio u monstruma, on je nasrnuo na Bernara Tapija početkom devedesetih i pre nego što je izbio skandal tvrdio da Marsej namešta mečeve.

U Engleskoj je Venger nastavio da se svađa, optuživao je Fergusona za pritiskanje sudija, ali je pravu revoluciju izveo u klubu. Zabranio je tradicionalnu pijanku starijih igrača jednom nedeljno, izbacio nezdravu hranu iz kantine, zahtevao strogo kontrolisanu ishranu igrača, uveo rigorozna merenja, sve to je delovalo kao svemirski program u Arsenalu. Ali, Dejvid Dein je znao da je dobio premiju. Jer, sa Vengerom je bilo lakše, njegovo poznavanje igrača i kontakti su omogućili da prava legija francuskih fudbalera stigne u Arsenal, realno, bez Vengera to nije moguće. Bilo je dovoljno da jednim pozivom ubedi igrače, ne samo Anrija posle loše epizode u Juventusu, već i Vieiru, tada  nepoznatog Anelku koga je monetizovao i prodao Realu, Petija, iskopao je Overmarsa odnosno dobio trku sa finansijski jačim italijanskim klubovima. Titula, odnosno dupla kruna u prvoj sezoni izazvala je nevericu među navijačima „Gunera“, a upravo je te sezone Francuz postao najveći rival neprikosnovenom Junajtedu i kost u grlu Ser Aleksa.

Martin Edvards je, kada je Ser Aleks početkom veka najavio povlačenje, želeo da ubije dve muve jednim udarcem, pokušao je da se dogovori sa Vengerom, ali je ovaj odbio, kao i Real kasnije u par navrata. Jer, Arsen nije bio samo menadžer već arhitekta novog Arsenala.

Manje je poznato da je zbog par švajcarskih bankara, klub ostao bez ruskog novca, to bi verovatno promenilo sudbinu engleskog fudbala. Kada je Abramovič rešio da kupi klub, rečeno mu je da Arsenal nije na prodaju. Dein je to saznao kasnije i iz besa prolio tanjir supe, bila bi to njegova velika isplata, ali i novi korak Arsenala ka vrhu. Ovako, bez bogatog gazde posle tri PL i četiri kupa, kada je Čelsi ušao u orbitu bili su prinuđeni da „Emirejts“ grade od svojih para, račun je bio 400 miliona evra, što se odrazilo na budžet, limit u platama koji ih je koštao ključnih igrača i pad u prosečnost nakon neverovatne sezone bez poraza 2004. i finala LŠ 2006. koje je zatvorilo krug. Ironije radi, najfunkcionalniji engleski stadion „Emirejts“, remek delo arhitekture (sa sve pripadajućim toaletima) bio je kamen oko vrata za takmičarske ambicije kluba.

Otvoren je 2006. tada je već prosečna karta koštala tri puta više nego u vreme kada je Venger preuzeo klub (oko 70 evra), ali Francuz je ostao. Ponosio se time što je klub uradio sam, bez bogatog „Šugar dedija“, ali rezultati su bili sve lošiji, na kraju odlazak iz Arsenala nije bio slavan. Nedavno je Venger rekao da je to ostavilo itekakvu ranu na njegovom srcu.

Ipak, istorija će ga itekako pamtiti, kao i rivalstvo sa Junajtedom od 1997. do sredine prošle decenije kada je moćni Arsenal, tim koji je verovatno igrao najlepši fudbal na svetu uspevao da prekine teror Ser Aleksa nad Premijer ligom.