The Last Dance - Kako košarka optužuje novinare u Srbiji?

Sa poslednjeg plesa možete da odete modrih prstiju ili iskrenutog zgloba, ali nikako na sporedni izlaz. Nije bitno kakvog je kvaliteta bilo tancovanje, pa niti veština partnerke. U plesu, kao i u sportu se računa poslednji utisak, onaj, dok reflektori umiru, a publika odlazi u sopstvenu stvarnost. Pobednik je onaj ko izdrži najduže, ne slomi se pod bolom. Pogledajte uostalom i “Konje ubijaju, zar ne” verovatno najbolji film o patnji ikada snimljen.

Saša Obradović svakako nije najbolji trener na svetu, ali je podjednako loš gubitnik kao i svako navučen na uspeh tokom igračke i trenerske karijere. I baš zbog toga nema reči opravdanja, nijedne. Jer, ma koliko ti bilo teško,  ma koliko izvedba u drevnom "Pioniru" bila daleko od predstave koju imaš o sebi (ili timu) postoji elementarna pristojnost na afteru.

Ne možete da optužujete ljude kada se stvari ne odigravaju prema vašim očekivanjima. Zbog toga rečenice tipa "Jeste li došli da uživate", osim što je pretenciozna, pokazuje generalno odnos koju upljuvani srpski sport ima prema onima koji mu, užurbano, često i neopravdano, dodaju maramicu.

Nije ovo priča o Saši Obradoviću, nego u našim naravima.

Ne može se svesti na pojedinca i njegov mentalni sklop u porazu, to bi bilo suviše lako objasniti i miriše na aboliciju.

Interesantno je da kada izmestiš ljude iz ove trovačnice, oni, nekim čudom, nađu zatureno poštovanje prema hlebu koji jedu. Ali i piskaralima koja su deo čitave industrije.

Naime, mali milion je primera da nadobudnost, nipodaštavanje, i pretnje novinarima, fizičkom ili ekonomskom posledicom, ostanu u drugoj torbi kada se ode iz Srbije.

Tamo nema “ekipa” koje će ti doći na vrata (mi u Sportske imamo ojačane kapije iskustvom i integritetom), nema prozivanja i ruganja ljudima, prostačkog obraćanja, ličnih obračuna i pokušaja da se utiče na poslodavca (recimo skrinšotovima sa naloga na društvenim mrežama).

Napolju postoji fingirano poštovanje, za to se pobrinula prinuda. Nije recimo ovdašnji selektor (bivši, uspešni), van Srbije udahnuo kulturu u obraćanju medijima, ponašanju na konferencijama za štampu. Ne, tamo su ga na uljudnost prisilila pravila. Na intergritet moraš da kreneš integritetom, ako ti je do toga. U suprotnom, nema igre, udaraca ispod pojasa, diskvalifikovan si, ljudski, moralno, profesionalno, to sa semaforom nema veze.

Nikada neću zaboraviti priču pokojnog Miljana Miljanića koji je jedini imao pravo da se nazove ocem fudbalske nacije. Delom što je dobro poznavao naravi ovdašnje, ali i pravila igre.

Jednom je trenirajući Real Madrid odbio da se uključi u radio emisiju. Bilo je kasno veče, savladao ga je umor, jed zbog lošeg rezultata. Radio je svetinja u Španiji (postoji mnogo emisija koje se bave samo fudbalom), a emisije počinju u sitne sate, naime računaju na publiku i u kamionima, noćne ptice, što će reći treću smenu. 

Sutradan je, naravno, izbio skandal, Bernabeu ga je kaznio i naterao da se javno izvini, novinarima, publici, bilo je baš detaljno (i prema njegovim rečima, iskreno). Jer, uspeo je da dokuči vezu između sopstvenog bankovnog računa i vozača šlepera, kakvog Miguela iz Kordobe koji se javlja pred zoru iz motela u La Manči dok peni oko sudije, igrača ili stenica u dušeku. 

Verovali ili ne, da nema medija, čak i u ovakvoj Srbiji, košarku bi gledalo mnogo manje ljudi. 

Znate da u Londonu za "Lajonse" karte prodaju u bescenje (bukvalno ništa za taj novac ne možeš da kupiš)? I opet, ne gleda niko, velikim delom jer niko ne zna ni da se igra.

Ako ćete me gađati argumentom da je to Engleska, da oni ne znaju šta je košarka, sedi jedan, u Londonu ima Engleza koliko i na grčkim ostrvima van sezone...

Mediji, elektronski, štampani, mreže, oglasna tabla u državnim kompanijama, rade neki posao. Ovako ili onako, ponekad bolje, ponekad slabije, ali bez njih nema slagalice. 

Da se ne lažemo, svi verujemo u "hajp", u biti je čoveka da se loži.

Zato su Partizan i Zvezda šampioni leta, mediji vas teraju da gledate buking u septembru za izmaštanu majsku Atinu (baš danas počinje fajnal-for), da emotivno investirate u čitavu stvar. Pustite me sa navijačkom lojalnošću, ona se pretvara u paru u dodiru sa razočaranjem.

Ovde dolazimo do kvake 22, ako toliko učesnici preziru novinare, zbog čega se silno cimaju oko toga šta će se pojaviti u medijima i na sve načine pokušavaju da ih uređuju?

Zvuči uvrnuto, ali zbog čega te nervira tuđa nebitnost do tog nivoa da nekome pretiš, da mu zabranjuješ prisustvo na utakmicama. Kako tačno pokušavaš da ograničiš uticaj nekoga za koga tvrdiš da nema uticaj? 

Ne mora ovo da se radi delima, da se razumemo, samo ponašanje, uskraćivanje informacije, podmetanje, deoba po podobnosti, definiše odnos i nameru. I nije to srpska baština. Da Sam Smit nije u “Džordanovim pravilima” razotkriio kao ljušteći ljusku od luka slojeve pažljivo negovanog “MJ” miita (i platio profesionalnu cenu, kako od Bulsa, tako i od samog vrhovnog božanstva) verovatno bi današnje američko novinarstvo ostalo uskraćeno za primer  i prioritet zvani istina bez ulepšavanja. 

To nas dovodi i do druge škole mišljenja, one da su novinari sami krivi. Da su kormilo po redakcijama preuzeli neškolovani navijači ili kmetovi sitnosopstveničkog interesa koji uz pomoć CHAT GPT nameću narativ. Ima i toga naravno, solidarnost (kao i svakoj javnoj profesiji) i ovde predstavlja prezrenog svedoka nepočinstva koga treba skloniti sa dnevnog svetla.

To je kao kod igrača, ima boljih, lošijih, iskrenijih, lažnih heroja, fejk robe, menadžerskih lutaka, pajaca i svakakvih drugih. Ali u tom šarenilu logika nalaže da se ne donose pars pro toto zaključci, odnosno generalizuje.

Jedini način da se stvari promene je da svi uvek pobeđuju, prođu ispod slavoluka posle svake bitke, proglase ih za imperatore i onda pokažu milost za svetinu. 

Sad, znate i sami koliko je to realno...