Pep odjahao u zoru, ni Klint Istvud ovo ne bi bolje izveo...

Hagiografija Pepa Gvardiole u Engleskoj će jednog dana započeti pričom o tome kako je opismenio domorodačko stanovništvo. 

Istorija ima fantastičan smisao za humor. Ako uporedimo stanje velikih civlizacija dok žrvanj neumorno vreme pretvara u prah, očevi osnivači bi bili baš smoreni.

Recimo da Aristotel sretne vlasnika pansiona u Paraliji ili da Kleopatra prošeta opasnim uličicama Kaira ili uniformisanim neukusom Šarm El-Šeika verovatno bi se smorili.

Tako je i sa fubdalskim pionirima, niko ne bi mogao da pretpostavi da će nacija koja je širila veru u loptu u raznoraznim vukojebinama na kraju završiti uzdaujći se u funtu umesto veštinu.

Nemojte me pogrešno razumeti, Englezi su najfudbalskiji narod na svetu. U teoriji, tamo se prosečna baba iz Redinga razume više nego komentator na televiziji u Srbiji. Tamo su tribine klinike, ima više talenata za trenera nego na klupama ovdašnje “ne tako Super lige”. 

Samo, kod njih je teorija uvek bila Pepeljuga u odnosu na praksu. Prosečan Englez ne ume fudbala i verujte, to ide po dubini, od Čempionšipa do lokalnog balona sa veštačkom travom na Holbornu. Najgore od svega je da teren postoji na svakih 100  metara i tu se čeka u redu, Srbi za brašno devedesetih. 

Svi igraju, vole, ali nisu baš vešti.

Tu dolazimo do Pepa Gvardole. Nazivati ga još jednim u nizu misionara koji su doneli ozbiljan fudbal među domicilno stanovništvo bila bi uvreda. 

Da, bilo je svetih Jovana Preteča koliko hoćete, od italijanske revolucije devedesetih u Čelsiju, preko Murinjovog i Benitezovog makijavelizma. 

Ali, niko nije promenio DNK tuđe nacije kao Katalonac. 

Jer, vidite, ako malo zađete iza glamura Premijer Lige, Pepova filozofija je rasplakala tradicionaliste u donjim delovima piramide ka kojoj se slivao njegov fudbal. Danas više nije neobičmo da se u rupama Midlenda ili blatnjavog istoka Engleske igra ozbiljan fudbal. Da golman dodaje nogom, da štoper odigra pas prvom do sebe i ponudi se kao opcija, da spoljni igrač napravi višak u sredini. Nekada bi takva strana tela engleski fudbalski organizamiispljunuo kao alkoholičar čašu soka. Danas je lopta dobila u dobrom delu ostrva licencu da više vremena boravi na zemlji od besciljnog lebdenja u vazduhu. Nekada to zaliči na ozbiljnu igru, nekada su porođajne muke, ali hej, ni propovednik nije bezgrešan.

Ni patrijarh Gvardiola nije uvek pobeđivao, vremenom je njegove principe prekrila dosada i predvidivost. 

Ali, još je veliki Gručo Marks umeo da kaže “Ovo su moji principi, ako ti se ne sviđaju, sačekaj, imam druge u torbi”. Zajebavam se, ali uprkos uvreženom mišljenju, Gvardiola se menjao. Ne govorim o utiscima nego o brojevima. Sitijev fudbal je i dalje najmanje direktan u PL, ali je direktniji nego što je bio. Neko će to pripisati Halandu, neko nemogućnosti da stalno reprodukuješ istu decu od različitih majki. Ali, njegove transformacije imaju najmanji zajednički činilac, pobedu.

Najteže je stalno presvlačiti kožu bez luksuza da budeš go. Naime, Gvardiola je pobeđivao i kroz raznorazne mutacije i odstupanja. Ne, naravno, stalno, ali dovoljno često da Siti nikada ne možete da izbrišete iz bilo kakve fudbalske jednačine.

Ostavite priče da je kupovao uspeh, tu ste se već isključili iz ozbiljnog razgovora, Junajted je potrošio isto ili čak više u post-Fergi suši. Pogledajte ostale žderače novca, Čelsi pre svih, pa i Arsenal u ovoj deceniji. I niko nije blizu “građanskom ustrojstvu” Premijer Lige. Za nekoga dve godine (računam da Arsenal neće izvršiti harakiri za vikend) bez titule mogu da budu dokaz da je Pepovo prošlo. U stvarnosti u kojoj je Čelsi desetak, Junajted gotovo 15 godina bez prilike za šampionsku paradu, to je baš pokvarena vaga za merenje uspeha.

Ne, Gvardiola ne odlazi jer je shvatio da nema budućnost, to je glupost. On je utabao put za Maresku samim tim što je podmladio tim, ispratio senatore u večno leto života i sa dva trofeja skinuo majmuna sa leđa kluba nakon prošlogodišnjeg neuspeha.

Pre će biti da je izgubio motiv i, rekao bih, vitamin “D”.

Postoji priča, proverljiva, da severozapad Engleske nije mesto na kome možeš da provedeš vek bez mentalne štete. Možda zvuči grubo, ali kada je Vidić onomad iskreno rekao da je najbolje mesto u gradu železnička stanica jer možeš da odeš iz njega, to je bila misao dostojna Konfučija. Depresija ubija, nijedna klasa, niti platni razred nije imun na nju imun. Doduše lakše je, što kaže Tven kada si bogat odabrati način da patiš, ali poentu razumete. Iz Pepove okoline počele su već pre par godina počele da cure informacije da zlatni kavez postaje pretesan.

Kada se dvoumio prošle sezone i otišao po dozu Sunca u Dubai, šeik Mansur ga je ubedio da ostane. I bio je to izbor, pisao sam i onda da sagradiš još jedan sprat kuće, ako ništa, makar će se komšija jediti.

I tu dolazimo do suseda. Oni koji veruju da će Siti propasti posle Gvardiole kako se već desilo Junajtedu nakon škotskog prosvećenog apsolutiste Aleksa Fergusona, ne da ne razumeju fudbal, ne kapiraju život.

Pep je odložio abdikaciju baš da bi bio siguran da njegov legat na “Etihadu” može da izdrži svaki potres. Sproveo je veći deo tranzicije ove godine bez hodanja po krhotinama, gubitaka radnih mesta u timu, nezadovoljnih službenika, sujetne kamarile i borbe za presto posle odlaska kralja. 

Siti ima budućnost, otići će Bernardo Silva i Stons, ali odavno je težište pomereno ka prvoj polovini dvadesetih kada su igrači u pitanju. Pa, onaj kiborg Haland ima 25, iako izgleda da je oduvek tu.

Mareska nije Pepov klon, ne može da bude, to bi na kraju krajeva bilo kontraproduktivno. Italijan nema harizmu Gvardiole, ali tamo, reče jednom Hegel, gde ima sistema, heroji nisu potrebni. Upravo takav, umiven, sređen, kao poređan po bojama i prilikama, ormar, ostavlja Gvardiola svom nekadašnjem pomoćniku. Sve je u savršenom redu. Nije to situacija “nahrani prasiće i ništa ne diraj”, Mareska će promeniti deo, ne samo personala, već i mehanizma. Samo, tu velika većina stvari radi, svesku sa uputstvima ima, primena i delom modifikacija biće lakša nego u većini slučajeva kada dođe do ovakve promene.

To je najveća pobeda Pepa Gvardiole, njegov način tretiranja stvari ostaje model, ne u klubu, nego mnogo šire. Uostalom prebrojte koliko je trenera stvorio, koliko inspirisao, koliko je fudbalskih škola mišljenja za osnovu imalo njegovu dogmu.

Sad, verovatno će skromno reći da je samo preneo tradiciju Krojfa, Bijelse, pa čak i Don Manuela Lila koji mu je bio i pomoćnik (jednom i žrtva kada je učitelja smenio pobedom od beše sedam razlike protiv Almerije). Ali, to je samo Pepova priča, učinio je za fudbal više nego svi oni zajedno…

Ovakav odlazak u sumrak posle apsolutne pobede bolje ne pristaje ni Klintu Istvudu...