Čelsi - Kako proždrati sopstvenu budućnost?

Pokojni Toni Soprano bi neke ljude u Čelsiju nazvao obrnutim kraljem Midom, sve čega su se dotaknuli pretvorilo se u g..no. Naravno, ovo se ne odnosi na poslovne sposobnosti šepavog konzorcijuma na vlasti, na kraju krajeva, nepristojno je zagledati u pregrade tuđih novčanika. 

Međutim, već su četiri godine od kada je invazija na Ukrajinu okončala prosvećeni apsolutizam ruskog medveda u liku Romana Abramoviča. Navijačima se čini da se vreme ubrzalo, nova lica se u svlačionici smenjuju kao devojke Leonarda Di Kaprija. Aludiram na to naravno da Čelsi stari, ali su pojačanja sve mlađa i sve kraće traju.

Ovaj uvrnuti proces je otkrio, po meni, dve bazične stvari.

Prva, sa klincima ne da nećeš osvojiti ništa značajno, već sprovodiš i svojevrsnu odmazdu nad njihovom budućnošću. Prosečna starost pojačanja u Čelsijeva četiri prelazna roka se dramatično spustila, potrošeno je blizu dve milijarde evra. Sve to uz primenu bejzbol matematike iz Dodžersa, gotovo decenijske ugovore za fudbalere kako bi se razložila i vrednost i kreativno izigrao finansijski fer-plej. Pisao sam ranije o tome, to je pristup okorelog kockara, prosto rečeno ideš kod kamatara sa pretpostavkom da dobitak pokriva i glavnicu i "održavanje". Obično se završi polomljenih nogu, polupanih kolena bejzbolkom, pošto se ne pouzdaješ u verovatnoću, već slučaj. 

Neću da nabrajam gde je već Čelsi izgubio pare za ove četiri godine. 

Ako se može reći da je prvo leto došlo prerano i da su spucali kintu u povratak Lukakua želeći da se dodvore navijačima (taj transfer je baš mamuzanje mrtvog konja), posle toga su sledile baš ludosti koje se ne mogu opravdati.

Pomeranje starosne granice u transferima je napravilo obdanište u svlačionici, bez vaspitača. To nije ni Enco Fernandez koga će, ako pređe zaista u Siti proglasiti za uspešan posao, verovatno računajući na Alchajmera kao saveznika u obmani navijača. Argentinac je plaćen više od 100 miliona, Siti ga sigurno neće platiti 200, a ako zarada bude dvadesetak miliona, to je za Čelsijeve gubitke kap u moru. Ima još, u moru starleta, najstandardniji igrač je Čaloba, produkt akademije kome su zabranili da koristi svlačionicu, oteli mu broj, oterali u Palas i na kraju posle četiri meseca vratili na zapad grada. 

Već sam pisao da dosta igrača ima ugovor tipa do 2033. godine, što nas vraća na onu kocku od pre par pasusa. Garnačo već sada izgleda kao part-time fudbaler, nisam siguran čime se trenutno bavi Mudrik, da ne širim priču.

Druga stvar koja je simptomatična za Čelsi da oni ne dovode trenere već akaunt menadžere sa Linkedina. 

Ako obratite pažnju na rešenja, niko nije tu došao da ostane. Posle Tuhela, svi treneri (osim Poketina, hajde, mada je to ličilo na brak iz interesa, kao kada se oženite ili udate za "green card") bila su korporacijska potrošna roba. 

Prekjuče smenjeni Lajam Rosenior je potrajao 106 dana. Kada je dolazio, napisao sam da je to instaliranje ortaka iz unutrašnjeg kruga povezanih interesom. Odnosno, da to što Englez poznaje sistem nije prednost zbog jednostavne stvari. Naime, sistem ne valja, više nego dovoljne su četiri godine da se to kaže jasno. Niko iznutra, pa ni Rosenior koji recimo za razliku od Lamparda ne može da se pozove na veliku karijeru u kopačkama i legat u Čelsiju ne može da oblogom od kamilice izleči gangrenu.

To je ona čuvena priča korisnih idiota svake vlasti koji pristaju na kompromis uvereni da iznutra mogu da menjaju stvari. To što na kraju završe prezreni od svih nije neka šteta, mada u slučaju Rozeniora imam neku simpatiju. On je službenik koji nije mogao da odbije unapređenje. I bačen je brzo na šine jer se suočio sa nezadovoljnom svlačionicom u kojoj ima i Mareskinih lojalista (vidi pod "Enco Fernandez") ali i igrača koji su jednostavno prolaznici kojima se posrećilo da zakače jak ugovor. U takvoj bari kakva je Čelsijeva svlačionica (dosta bivših trenera je to konstatovalo) ne možete baš da plivate delfin stilom. Pre će biti da je to pokušaj da nekako plutate iznad žabokrečine, osvojite poneki trofej (SP za klubove i LK).

Ako, mislite da sam surov prema Čelsiju, oni su u poslednjih dvadeset godina izgubili pravo da budu bezbrižna zabava dokonih i dobro obučenih na zapadu grada. Taj benefit je sada pripao komšijama iz Fulama. Čelsi je prerastao grad (iako se reklamira kao duša Londona) i ostrvo. To više nije nevina zajebancija i lagani fudbalski peting, već hardcore biznis. Fudbalski XXX gde se očekuju konkretne stvari. 

Zato su ovi lomovi, sramoćenje kakvo Brus Bak, Marina Granovskaja i ostali tajkunovi ljudi nikada sebi ne bi dozvolili, otužna slika tima koji je nekada proždirao novac, ali i nudio uspeh kao opravdanje.

Danas trošenje nema svrhu, Čelsi ne ždere samo dolare već što je mnogo gore, sopstvenu budućnost.