Jugin ludi ples, „šestica“ koja je penzionisala Ariga Sakija

Ako bismo pričali o velikim reformatorima fudbala, makar u modernim vremenima, uz Johana   Krojfa,   Marsela   Bijelsu,   kao i niz  italijanskih   trenera koje su  izrodile Trapatonijeve sedamdesete, nikako ne smemo da zaboravimo Ariga Sakija.

Jer, ono što je nekadašnji prodavac obuće iz  Breše  učinio krajem osamdesetih sa Milanom je verovatno poslednja velika fudbalska revolucija. Ne zbog titula, osvajaju ih idrugi, već zbog ideje, četvorice defanzivaca u liniji, nasleđe te teorije ostalo je FabijuKapelu koji je u Atini leta 1994. poslao Krojfovu ideju fudbala na groblje fudbalskihfilozofija.

Danas pričati o Pepu kao nasledniku, nije baš istinito, jer je trener Sitija, inspirisan radom Manuela Lila (od pre par dana svog pomoćnika u klubu) i Bijelse, to nije istinski „Krojfizam“.

Ali, sa Sakijem je drugačije, njegove ideje su izdržale promenu vremena, iako je ovopriča o danu kada su ih mediji sahranili.

Naime, 7. aprila 1997. novine u Italiji su izašlesa naslovom da je njegov fudbalski princip duboko zakopan i da je jedno od najtužnijih popodneva Milana u istoriji u stvari i kraj za Sakijev fudbalski legat.

Varali su se, iako je Saki posle toga bez uspeha trenirao Atletiko i vadio kestenje iz vatre u Parmi. Ali prošlivek je označio kraj njegovog puta.

Šta se desilo 6. aprila 1997 godine?

Ta slika je obišla svet, Milan je već bio u komadima, ali tadašnji evropski i svetskišampion nije imao milosti. Naime, Juventus je rastavio rivala sa kojim je imao jednu vrstu „svetog savezništva“, dva kluba se ne vole, ali poštuju, na semaforu je na kraju stajalo 6:1 za goste.

Kako rekosmo to je bila užasna sezona, Kapelo je otišao u Real, Oskar Tabarez svoju „profesuru“ nije uspeo da prenese u Lombardiju, đaci ga nisu slušali, pa je do Božića već bio bivši.

Saki se vratio da sačuva klupu do leta, ali aprilski slom je nešto od čeka se nije oporavio. Jugović je načeo Sebu Rosija, Zidan iz penala najavio ono što će se desiti, a kada je Juga još jednom pogodio mrežu početkom drugog poluvremena, bilo je jasno, da će gosti naplatiti Milanu sve iz prve polovine devedesetih.

Do kraja 1:6, Marko Simone je dao taj jedini gol za Milan uzpogrde sa tribina.

Te godine je Milan završio u donjem delu tabele, šest bodova iznad linije ispadanja.

Ništa u toj sezoni nije valjalo, a opravdanje nije moglo da se nađe, to je ekipa sa
Maldinijem, Barezijem, Bobanom, Savićevićem, Bađom, Veom, Davidsom, prethodne godine su osvojili titulu.

Deluje   kao   davno   prošlo   vreme,   danas   su   takva   imena   za   Milan   samo   priče   oko logorske vatre i sećanje na veliku prošlost, ali ovu priču u tim devedesetim kada su bili i najbolji tim na svetu žele da zaborave.

Kao i slike nedeljama kasnije na domaćem terenu, kada navijači nisu želeli da ih puste na stadion kako ne bi brukali klub protiv Pjaćence, Kaljarija i Lacija, nikoga nisu ni pobedili u tim mečevima...