Kad je Godin mahao "jorganom" na Kamp Nou!

U Španiji će možda i pretenciozno sudar Atletika i Barselone nazvati „El otro Classico“, odnosno „Drugi Klasiko“, ali istini za volju ovo je novo rivalstvo i razvilo se tako što su u jednom trenutku oba kluba ostavila sa strane zajedničkog neprijatelja, Real Madrid.

Ako se vratimo na početak veka, „Jorgandžije“ su nekako sašile recept za Barselonu, pa, iako u to vreme, čak ekipa koja je ispala u Segundu i završavala u sredini tabele uspeli su da u prošloj deceniji devet puta u nizu ostanu neporaženi protiv Katalonaca.
Ipak, dueli će ostati upamćeni po tome što je pred početak strašne dominacije Barselone, Ronaldinjo postigao svoj poslednji gol za Blaugranu upravo protiv „Kolčonjerosa“. Taj pogodak je i po njegovim standardima fascinantan, u pitanju su makazice koje su digle navijače na noge.

Od dolaska Dijega Simeonea, Atletiko je dizao zastavu u sudarima sa, po mnogima, najboljim timom našeg veka, Gvardiolinom Barselonom. Nije uspevao da pobedi, ali vremena kada ih je Mesi sahranjivao het-trikovima ostala su prošlost.

Prve tri godine na klupi Atletika, i pored svog „Ćolizma“ Simeone nije uspeo da smuti pobedosnu formulu za Barselonu, ali je posle odlaska Gvardiole ispisao značajan deo najlošije Barsine sezone.

Svaka je loša od kada Leo stoluje na „Kamp Nou“, ako nema trofeja, ali ova je bila posebna.

Naime, do 2013. posle sloma Valensije i odlaska Rafe Beniteza, titula je bila stvar između Barse i Reala, ostali nisu imali ništa sa tim. Ali, upravo je Atletiko prekinuo dualitet Primere, rivalstvo sa Barselonom rođeno je upravo te godine, kada je tim sa obala Manazaresa bio sve što Katalonci nisu.

Njihov fudbal je bio antipod Barsinom, umesto ofanzive, surova odbrana, prljava igra, psihološka otpornost u trenucima kada ne ide, sposobnost da se vratiš kada stvari izgledaju izgubljeno.

Milion puta je u analizama ponovljeno, taj tim Atletika, predvođen Dijegom Godinom kao simbolom restauracije defanzivnog fudbala u Španiji nosio je najsnažniji pečat karaktera svog trenera. Svi koji se sećaju Simeonea kao igrača, lako će objasniti zbog čega je njegova ekipa bila preslikani „Ćolo“.

U čemu je bila razlika te sezone?

„U 400 miliona evra“, nasmejao se Simeone nakon ratničkog remija protiv Barse na „Kalderonu“ u januaru te godine.

Jer, tokom leta su u Madrid, odnosno Kataloniju stigli Bejl i Nejmar i bez obzira što je Atletiko ostao bez titule prvaka Evrope baš protiv Reala, ono što se desilo na „Kamp Nou“ poslednjeg dana sezone ide direktno među najdramatičnije trenutke u istoriji španskog fudbala.

Tada je rođen „Morbo“, odnosno kombinacija netrpeljivosti i fascinacije rivalom između Barselone i Atletika. Jer, poslednjeg dana je Barsi bila potrebna pobeda za titulu i spas sezone, nije baš slučajno što ih je golom sprečio Dijego Godin. Završilo je 1:1, remi je bio dovoljan za Atletiko, da zadrže prednost na vrhu, u suprotnom bi titulu izgubili zbog gol razlike. Trenutak kada Miranda ispucava loptu, sudija svira kraj i igrači u žuto-crnim dresovima trče u neverici ka svojim malobrojnim navijačima urezan je u sećanje svih.

Da, i navijača Barselone, jer to je bilo prvi i poslednji put od kada „Kamp Nou“ postoji, da je gostujući tim overio titulu na mitskom stadionu. Bilo je to prvi put od 2003. ali i poslednji put da je neko ostavio Barsu i Real da gutaju prašinu i verovatno najfiniji trenutak Simeoneove ere, najuspešnije u istoriji kluba.