Verona - Neobjašnjiva titula iz Veneta!

Kada pogledate listu italijanskihš ampiona osamdesetih, Veronina titula iz 1984. godine i dalje štrči. Kako vreme prolazi, taj uspeh deluje sve neverovatnije, tim se za par godina od druge lige digao do neočekivan visina.

I dan danas stanovnici grada Skale, izuzev jasno onih koji ih najviše mrze, iz Vićence pričaju o tom čudesnom timu lokalnih momaka i „otpadaka“ iz veliki klubova. I trener je bio rođeni Lombardijac, stanovnik Milana koji nikada nije dobio šansu u „Rosonerima“ kao igrač, iako je sakupio 20 utakmica, a i kao trener je radio u manjim klubovima.

Velika Verona je prema pričama junaka tog vremena rođena kada je Banjoli uspeo da se pošto je klub jedva ostao u Seriji B dokopa elite, preuzeo je kormilo od zaboravljeno Đankarla Kade  i već u prvoj sezoni stigne do finala kupa Italije i četvrtog mesta na tabeli.

Najstariji igrač te generacije Domeniko Volpati se prisetio na jednoj od godišnjica da je taj tim stvoren u večeri velikog poraza od Rome u prvenstvu kada ih je Brazilac Falkao rastužio u nadoknadi. Plakali su u svlačionici, ali ni ti, ni bolan gubitak kupa, iako su u Torino doneli prednost od 2:0 sa „Bentegodija“ nije zaustavio Veronu naredne sezone.

Ekipa je planski pojačava igračima koji nisu dobili šansu u većim klubovima, recimo po ulasku u elitu dovede su Fana iz Juventusa, Dirseu iz Atletiko Madrida, Lućano Marangon i Spinozi iz Rome, kao i još jedan stranac, Poljak Žmuda koji se uz Bonjeka istakao na Mundijalu 1982.

Kouč Banjoli je bio tradicionalista u pravom smislu te reči, imao je defanzivan pogled na fudbal kao i većina tadašnjih trenera u Italiji. Samo, iz tima je izvlačio najviše upravo motivacijom, Verona je prosto dobijala svaki duel, svaka ničija lopta je bila njihova.

Kada su kupovali igrače, kako je i sam Banjoli priznao imali su sreće. Di Đenaro ne bi završio među Veronezima, da legendarni Antonjoni nije morao da igra u Firenci. Fana koji je bio duša tog tima nije u Juventusu mogao da pipne pored Kauzija. Tim je formiran praktično tri godine, posle četvrtog mesta, usledilo je šesto, 1984. a te sezone smo ih u kupu UEFA, odnosno oni stariji gledali u Beogradu, dobili su Crvenu zvezdu (i u Veroni) ali ih je izbacio Šturm Grac. Kada su te sezone izgubili drugo uzastopno finale Kupa Italije, od Rome i to autogolom Feronija u Rimu, sazrelo je vreme za velike stvari, iskalili su se u porazima od jakih timova.

U leto 1984. Verona je dovela dva sjajna stranca. Pogodili su Hansa Petera Brigela iz Kajzerslauterna, kao i fantastičnog Prebena Elkjera Larsena, Danca koji je zapalio Evropu na šampionatu Starog Kontinenta. Otišli su Žmuda, Škot Džoe Džordan koji je igrao i za Milan se vratio na ostrvo, no, već posle prve utakmie na krcatom Bentegodiju, bilo je jasno da sve funkcioniše sjajno.

Verona je na otvaranju sezone savladala Napoli sa 3:1, Brigel je na debiju dao gol, pogodili su i Galderizi i Di Đenaro koji je dotukao goste sa juga Ta utakmica ide u istoriju „kalća“ jer je na njoj za Napoli debitovao Dijego Maradona.

Da „Skalijeri misle ozbiljno, Apenini su se uverili kada su u prva tri kola ostvarili maksimalan učinak, odoleli Interu na gostovanju i onda tačno mesec dana od početka sezone tukli Platinijev Juventus sa 2:0, Elkjer Larsen je delovao nezaustavljivo. U pet kola devet bodova, to je već ličilo na materijal za velike stvari.

Verona je ostala neporažena prvih 14 kola u prvenstvu, a bili su na čelu tabele na polusezoni. Kažu da je titula posejana sredinom februara 1985. kada je Inter stigao na „Bentegodi“. Po velikoj zimi, i pošto su šestorica igrača propustila meč zbog gripa, Verona je gubila protiv gostiju, Spilo Altobeli je dao gol za Inter, ali je u samom finišu Brigel spasao domaće poraza.

Od tada je Verona do kraja doživela samo jedan poraz, i to od drugoplasiranog Torina. Imali su četiri boda prednosti, bila im je potrebna pobeda u Bergamu da overe krunu. Domaćin je poveo golom Perika, ali je Banjoli održao inspirativan govor koji su igrači opisali kao životnu lekciju. Okrenuli su u nastavku i proslavili titulu, u poslednjem kolu je potvrdili protiv Avelina uz razdragane tribine i 4:2 na kraju. Verona je te godine izgubila dve utakmice, pobedila 15 puta, imala 13 remija i sa 42 boda napravila neverovatan uspeh.

To je bila luda godina, prvi put od 1969, niko od tri velika kluba severa nije bio u prva dva mesta na tabeli, a uspeh Verone je bio tim veći što je Juventus u istoj sezoni osvojio titulu prvaka Evrope na „Hejselu“, a bio tek šesti u prvenstvu.

Banjoli je stvorio legat u Venetu, ostao šest godina, Verona nikada nije bila tako blizu,i ispali su od Juventusa sledeće godine u KEŠ, bili šesti u prvenstvu. Ali već 1987. su bili četvrti, pa igrali četvrtfinale Kupa UEFA; do tada je Brigela zamenio drugi Nemac, Tomas Bertold.

Kraj priče je bio 1990. kada je Verona konačno ispala, imali su prepolovljenu posetu, kako to obično biva, entuzijazam se izgubio a najbolji su postali lak plen velikih klubova.

Vratili su se posle godinu dana, Banjolija je zamenio Euđenio Faketi, ali je tada već usledio jo-jo efekat i Verona se izgubila sa mape. Sada su odoleli Juventusu, igraju dobro, ali su nekadašnje visine nezamislive...