Zlatne godine Bugarske, balkanski "Hrist" i njegovi apostoli!

Dok je Balkan goreo, Bugari su igrali fudbal. Postoji proverena priča da su se u rovovima širom Jugoslavije u ratu, proslavljali golovi našeg južnog suseda protiv Nemačke. Zbilja, u istoriji je retko videti da Srbi simpatišu Bugare u bilo čemu.

Ta, zlatna generacija bugarskog fudbala je posle šokantne pobede u Francuskoj kada je Emil Kostadinov u novembru 1993. utišao „Park Prinčeva“ otišla na Mundijal. Već su bili sazreli, padom komunizma otvorene su granice pa je dosta kvalitetnih igrača, ne samo Stoičkov koji je bio ikona tog tima otišlo u Evropu i tu steklo neophodno iskustvo.

Pre pomenutog takmičenja koje je daleko najveći uspeh bugarskog fudbala, ova reprezentacija igrala od 1962, do 1974. na Mundijalima, nikada nisu prošli grupu, na otvaranju u Meksiku 1986. Nasko Sirakov je svetskih prvacima Italijanima dao gol, završilo je 1:1, taj tim je otišao u osminu finala sa dva boda, remizirali su i protiv Južne Koreje, da bi ih pobedila Argentina. Kao treći su se plasirali u top 16 fazu i izgubili od domaćina Meksika.

Međutim, u Americi je bilo sve drugačije. Kao nekada u Jugoslaviji, igrači su mogli da napuste zemlju posle 28. godine, no političke promene su pogodovale fudbalu. U trenutku kada su Bugari otišli na Mundijal, više od polovine igrača nastupali su u stranim ligama. Stoičkov je bio etablirana zvezda Barselone, ali je sjajni Krasimir Balakov kao i Jordanov igrao za Sporting, Kostadinov je nosio dres Porta, dok je Lečkov igrao za HSV. Da ne nabrajamo, tim je bio iskusan, imao veliku zvezdu, bez sumnje to je bila najveća generacija u istoriji bugarskog fudbala.

Delovali su anahrono sa frizurama, kao da zid u Berlinu nije pao, legendarni „Vuk“ Ivanov iz Ksamaks je bio baš arhetip fudbalera.

Lečkov je bio ćelav, za to je krivio Černobilj. Naime, Sliven je po njegovoj priči blizu Černoblilja, kao klinci su ostajali bez kose. Doduše, nije mu baš išla geografija, pošto je tvrdio da je razdaljina oko 300 kilometara, iako je duplo više. Golman Mihajlov je nosio rep, a engleski mediji su znali Kirjakova iz Aberdina kao lika koji je više provodio u kazinu nego na terenu.

Za Bugare važi da pre nego što odu na veliko takmičenje, obično se posvađaju. Recimo 2004. je sukob izbio oko nekih ogovaranja kada su tuđe žene u pitanju, a deset godina ranije, federacija ih je prevarila, nisu dobili obećanu nagradu od 100 000 maraka po čoveku za plasman na Mundijal.

Tako, da atmosfera nije bila baš sjajna, Bugarska na prethodnih pet Mundijala nije dobila nijednu utakmicu. Penev je dozvolio igračima da povedu supruge i devojke u kamp, bilo je kockanja, noćnih terevenki, nije baš da im je pomoglo, Nigerija ih je dobila 3:0 na startu. Već su bili viđeni kao tim koji će služiti za punjenje, ali su žestoko uzvratili posle bruke u Dalasu. Savladali su slabašnu Grčku sa 4:0, dva penala Stoičkova, Lečkov i Borimirov su odluku ostavili za poslednje kolo. Retko tim koji izgubi prvu utakmica na Svetskom Prvenstvu prođe dalje. Ali, namestila se Maradonina suspenzija, u tvrdom meču, Stoičkov i veteran Sirakov su srušili „Gaučose“ i kao prvi u grupi otišli u osminu finala.

Tamo ih je čekao Meksiko, tim koji ih je eliminisao osam godina pre meča u Nju Džerziju. Videli smo rat, samo je Toni Soprano nedostajao, ali svi Meksikanci sa Istočne Obale su se sjatili na stadion. Sudija iz Sirije je podelio osam žutih i dva crvena kartona, na kraju su odlučili penali, Meksiko je bio bolji, Bugari su otišli u top 8, na ulicama Bugarske sedam miliona je slavilo.

I onda utakmica koja je možda i najvažnija u istoriji bugarskog fudbala. Niko im nije davao šanse protiv Nemačke, aktuelnog svetskog prvaka. Činilo se posle penala Mateusa da se stvari kreću ka očekivanom ishodu, ali je Stoičkov iz slobodnjaka bombom izjednačio, a onda trenutak koji ste verovatno videli, Lečkov koji leti kroz vazduh i onom glavom, posledicom Černobilja matira Boda Ilgnera za polufinale.

Bugari su poraženi od Italije, ili bolje rečeno Robija Bađa, dao im je dva gola za pet minuta, Stoičkov je iz penala smanjio do poluvremena, ali su „Azuri“ otišli u finale.

Legendarni bugarski napadač je tvrdio tokom turnira da je jedan Hrist na zemlji, on, i drugi na nebu, Isus, i da su obojica Bugari. Kada su ga posle meča pitali da li zaista i dalje veruje da je Gospod Bugarin, imao je originalan odgovor:

„Da Bog je Bugarin, ali je sudija Francuz“.

Ispumpana Bugarska je razbijena u borbi za bronzu od Šveđana, bilo je 4:0, Stoičkov je samo želeo da postigne sedmi gol, ali je ostao na deobi prvog mesta sa Rusom Salenkom. Uz njega, u timu sveta na Mundijalu je bio i Krasimir Balakov.

Dočekani su kao heroji u Sofiji, Stoičkov je osvojio i „Zlatnu loptu“, ta generacija je preuzela konce u bugarskom fudbalu. Mihajlov, golman, je dugo predsednik saveza, bio je u IO UEFA, stalno ga optužuju za neku korupciju. Stoičkov se nije potvrdio kao trener, Lečkov je bio gradonačelnik svog Slivena, hapšen zbog korupcije, Sirakov je radio kao direktor u Levskom tu ga je zamenio Borimirov, i dalje je moćan i siva eminencija fudbala. Lubo Penev radio kao trener prvoligaša Carsko Selo, Ivajlo Jordanov je pomoćni trener u reprezentaciji.Trifon Ivanov je preminuo uz veliku tugu u evropskom fudbalu kada su pre četiri godine stigle vesti. I većina ostalih je u fudbalu, ali Bugarska nikada više nije bila tako dobra. Igrali su na EP 1996. i 2004. i na Mundijalu 1998. nikada više nisu prošli grupu.

Već 16 godina nisu na završnim turnirima, sada je možda šansa, čekaju Mađare, ako dobiju, u Sofiju stižu Island ili Rumunija. Dakle u oba meča su domaćini, ali bez navijača to nije neka prednost. Ipak, nisu bez šansi, mada je Mađarska po kvotama favorit.