Da li Bog još uvek voli Lalata svog?

Kada izgovarate ime Nenada Lalatovića na "Karađorđu" morate imati poštovanje, pre svega jer je čovek koji je doneo poslednji trofej Vojvodini, čovek koji je imao sjajne rezultate sa ovim timom u sezoni 2019-20 kada je osvojen Kup Srbije.

Sa druge strane, ne možemo u potpunosti reći da je preporodio Vojvodinu od dolaska iz Lučana, Novosađani su igrali dopadljiv fudbal prošle sezone i možda su zaslužili i više od četvrtog mesta na kom su završili, ali obaveze u Evropi i zgusnut raspored su doveli do slabih rezultata i odlaska sjajnog trenera Bože Bandovića. Lalatov dolazak na "Karađorđe" je više psihološki, želi uprava kluba da probudi tim koji ima potencijal za jedno od prva četiri mesta i znaju da je ovaj stručnjak dobar motivator i neko ko je odlična "šok-terapija". Ipak, u ovom trenutku je ništa više od toga.  

Menjao je posao 21 put u karijeri koja traje 13 godina, Vojvodina mu je treći srpski klub u poslednjih 8 meseci, sve su to brojke koje govore i o njegovom nespokojstvu. 

Taj nemir na licu Nenada Lalatovića je sve češći na konferencijama, a večeras je možda dostigao i svoj vrhunac tokom utakmice protiv Radničkog iz Kragujevca. 

Nije prvi put da čujemo psovke od njega, nije prvi put ni na konferencijama za novinare (setimo se samo kako se ophodio prema svom nekadašnjem pomoćniku Šarcu), a odgurivanje našeg kolege fotografa Neše Kotlajića koji je želeo da smiri situaciju je dokaz da je bilo i previše tolerancije prema ovom stručnjaku u prethodnim godinama.

Lalatović možda zaslužuje klupu Vojvodine jer je tu najspokojniji (jedini klub sa kojim je osvojio trofej), ima i sada solidne rezultate, ali ako je ovo večeras duševna staloženost, onda frazu "voli Bog Lalata svog" ne bi trebalo više da koristi. Posebno ne u vreme Božićnog posta.