Liga šampiona nikad bliža, a derbi sve lošiji

''Ako hoćete bolji fudbal, imate Premijer ligu, platite pa gledajte'', bila je jedna od poruka trenera Crvene zvezde Miloša Milojevića koji se sinoć i pored pobede njegovog tima nad Partizanom (1:0) u 169. večitom derbiju našao na meti kritika novinara tokom pres konferencije.

Utisak je da nije očekivao takav ''doček'', pogotovo jer njemu ova pobeda mnogo znači, s obzirom da je to prvi derbi koji je dobio od dolaska na mesto šefa struke Crvene zvezde. Emocije su ga toliko ponele da je otišao posle meča zajedno sa igračima do severne tribine i proslavio pobedu sa najvatrenijim navijačima, ali kada se odatle vratio u pres salu, naišao je na prilično hladne reakcije novinara.

Odgovarajući na njihove primedbe, Milojević je imao još jednu upečatljivu poruku i kao da ju je iz nekog inata izrekao: 

''Prihvatio bih da dobijemo sledećih 100 derbija, a da imamo jedan šut na gol, pa vi dođite i kritikujte''.

Ako niste gledali derbi, verovatno se pitate u čemu je problem i šta se to gledaocima nije dopalo u ovoj utakmici. Čak i Zvezdinim navijačima.

Zvezda je rano povela, već u petom minutu je Argentinac Aleks Vigo uz dosta sreće jedan svoj centaršut sa desne strane pretvorio u gol, jer je kapiten Partizana Slobodan Urošević zakačio loptu i prevario svog golmana Popovića. Osim tog srećno postignutog gola, jedino vredno pomena iz prvog poluvremena bila su još dva pokušaja Kataija, pogotovo onaj kada mu je Bukari sa desne strane poslao loptu pred gol Partizana, ali se tada istakao golman crno-belih Aleksandar Popović sjajnom intervencijom.

U nastavku još siromašnija igra Crvene zvezde, samo jedan šut je u drugih 45 minuta uputila ekipa koja godinama dominira u srpskom fudbalu, koja se nalazi pred osvajanjem šeste uzastopne titule prvaka, koja je ubedljivo najefikasnija u ligi i koja će na leto imati direktan prolaz u Ligu šampiona. 

Partizan je, s druge strane, odigrao prvo poluvreme onako kako je igrao u većem delu meča protiv Šerifa u Beogradu ili kragujevačkog Radničkog, bio je potpuno bezopasan, u nastavku je donekle popravio utisak, da li zahvaljujući uticaju novog trenera Igora Duljaja ili nečeg drugog, stvorio je tri-četiri dobre prilike iz kontri, ali za više od toga nije imao snage, kvaliteta, znanja.

Međutim, nije ni to toliko veliki problem, koliko to da smo većinu vremena, pogotovo u drugom poluvremenu više gledali ''hrkljuš'', nego fudbal dostojan ekipa koje bi trebalo da predstavljaju nešto najbolje od srpskog fudbala. Previše prekršaja, povreda igrača (par prilično ozbiljnih), dugotrajnih prekida, nervoze na terenu, pa je utakmica potpuno izgubila ritam, ako ga je uopšte i imala u većem delu meča.

Izbor sudija je posebna priča. Nadležni su odlučili da derbi povere debitantu Živkoviću koji nije imao potreban autoritet na terenu, niti neophodan osećaj za igru i čija je velika odgovornost zbog toliko prekida, a istovremeno naš najbolji sudija Srđan Jovanović koji deli pravdu u najvećim evropskim takmičenjima ovde nekome nije po volji, pa umesto da je sinoć sudio derbi, nekoliko dana ranije je poslat u drugoligašku konkurenciju...

Najveći problem je što derbiji sve više liče jedan na drugi po (ne)kvalitetu igre, odnosno fudbalski siromašnom sadržaju. Menjaju se iz godine u godinu i treneri i igrači, ali kao da u vazduhu ostaje da lebdi neka nakaradna filozofija koju svi bespogovorno prihvataju da ''važnost meča sputava igrače'' pa iz tog razloga ne mogu bolje i da jednostavno to treba da prihvatimo, jer ''ako nam se ne dopada, možemo da gledamo nešto drugo''.

Svima nama, bez obzira čije su nam boje bliže, već je preko glave takvih derbija, pa se možda sinoć sav taj gnev sručio na Milojevića koji naravno nije jedini krivac, ali kod koga su, izgleda, novinari imali najveću slobodu da mu to u lice kažu, za razliku od nekih velikih igračkih ili trenerskih imena koji su sedeli na klupama naših najvećih klubova u prethodnim godinama.

Jer, ako su u bar jednom derbiju postojali uslovi da gledamo dobar fudbal, pogotovo kada je Crvena zvezda u pitanju, to je bio ovaj. Sav pritisak je bio na Partizanu koji prolazi kroz ko zna koji po redu turbulentan period i koga očekuje grčevita borba sa TSC-om za drugo mesto, pa je Miloš Milojević mogao mirno da pripremi ekipu za ovaj meč, da dozvoli igračima nešto veću slobodu u igri nego inače, da u startnoj postavi možda i iznenadi sa nekim od brojnih talentovanih klinaca kojih u Zvezdi i te kako ima i koji jedva čekaju da zablistaju. Kao što je to, recimo, pre četvrt veka bio slučaj sa tada tinejdžerima Dejanom Stankovićem i Pericom Ognjenovićem koji su oduševljavali svojim talentom, željom, hitrinom, ali Milojević je sinoć odabrao da pobedi sa iskusnijim igračima u postavi, pa makar i iz jednog jedinog šuta na gol.

Čemu onda da se nadaju Zvezdini navijači u Ligi šampiona?

Mnogi su sinoć bili obeshrabreni posle derbija. Opet su imali velika očekivanja, opet su se nadali goleadi u derbiju, ali po ko zna koji put su ostali iznevereni.

Zato i ne čudi što je  sve manje gledalaca na tribinama, a fudbal nam je, zaboga, visoko rangiran na UEFA listi i time se hvalimo.

Da li zaslužujemo to visoko mesto koje nam je donelo direktnog učesnika u Ligi šampiona i drugog koji bi tu potencijalno mogao da se nađe kroz kvalifikacije?

Iz onoga što nam ''večiti'' demonstriraju, čini se da je odgovor ''sad, pa ko zna kad'', jer nas izvesno očekuje pad koji će teško moći da se zaustavi u narednim sezonama i povratak evropskim kvalifikacijama u ''sezoni kupanja''.

Ali, s druge strane, koliko god da smo sada nezadovoljni, znam da ćemo se i pred onaj derbi u plej-ofu opet ponadati da će nas ''večiti'' konačno obradovati i da nam se može vratiti optimizam pred nova evropska iskušenja. Zato je derbi poseban, ali posle svake ovakve utakmice kao što je bila sinoćnja, njegova magija sve više bledi.