Bugari su čudo (4)
Raumdojter (nem. der Raumdeuter) - istraživač prostora, neko ko lutajući istražuje prostor oko sebe.
Povezane vesti
"Život drugih" (nem. Das Leben der Anderen) je nemačka drama iz 2006. godine. Film govori o nadgledanju i prisluškivanju kulturne scene Istočnog Berlina od strane agenata Štazija, tajne policije DDR-a. Glavne uloge tumače Ulrih Mihe kao Štazijev kapetan Gerd Vajzler, Ulrih Tukur kao njegov šef Anton Grubic, Sebastijan Hoh kao dramski pisac Georg Drejman, i Martina Gedek kao Drejmanova ljubavnica, glumica po imenu Krista-Marija Ziland.
Film je u Nemačkoj prikazan 23. marta 2006. godine. “Život drugih” je osvojio Oskara 2006. godine za najbolji strani film. Film je ranije osvojio sedam Nemačkih filmskih nagrada - uključujući i one za najbolji film, najboljeg režisera, najbolji scenario, najboljeg glumca i najboljeg sporednog glumca – nakon što je postavio rekord sa 11 nominacija. Nominovan je i za Najbolji strani film na 64. dodeli nagrada Zlatni globus. Film “Život drugih” je koštao 2.000.000 dolara, a zaradio više od 77.000.000 širom sveta do novembra 2007. godine.
Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.
Odmah na početku ovog dnevnika želeo bih da uputim izvinjenje engleskom novinaru koji nije stigao da mi pomogne u poslu. Obruših se na nedužna čoveka u prethodnom dnevniku... Uredno se izvinio i ponudio svoju pomoć juče, ali već je bilo kasno za tako nešto. Nije Ivan teškog srca, vratio se na kolegijalno informisanje o našem nacionalnom timu u nadi da je postao za nijansu bolji čovek.
Nakon završenog dnevnika, otvarajući zavese video sam sitnu kišu, a po završetku doručka plan je bio da se do hotelskog medija centra stigne nešto ranije kako bih uhvatio pojedine kadrove dok su stolovi sa posluženjem bili još puni. Zlobnici bi rekli da sam došao ranije samo da bih ih ispraznio…
Akreditovani novinar na takmičenjima je nešto kao Napoleon pre nego što je postao vladar. Provincijska aristokratija koja sama namiruje stoku i stoji tako daleko od luksuza, svetla i bahanalija kojima se odala pariska aristokratija da u blagom dodiru sa njom prosto gubi osećaj bilo kakve ideje o “vladavini najboljih”. Jedan od gostiju koji su posetili hotel u kojem odseda reprezentacija Srbije bio je upravo i Napoleon. Da li je platio ili naplatio račun, nije mi poznato.
Na konferenciji za medije pojavio se Dušan Vlahović, ubedljivo najveća fudbalska zvezda iz Srbije u svetu. Napadač Juventusa bio je raspoložen za priču, ali i smeh neposredno pred početak konferencije. Naime, jedan od ljudi zadužen za bezbednost pri FSS sakrio se iza kulisa medija centra i čežljivo i tiho dozivao Vlahovića.
“Duuuci, Duuuci”, čuo se glas koji je nasmejao napadača Juventusa praktično minut pred konferenciju, a ovaj kao da je tražio neku potvrdu da nije jedini koji čuje i našao je u mom jedva zadrživom osmehu iz prvog reda konferencijske sale. Trenutak pogleda bio je dovoljan da shvatim da je on i pored sve fame koja postoji sada već godinama samo jedan običan mladić raspoložen za šalu. Atmosfera na nivou, pomislio sam, ovo mi se već dopada.
Sve nakon konferencije bio je jedan veliki rolerkoster svakojakih emocija - od rešenosti da se konačno preuzme famozna akreditacija do brige oko gužve i fizički naporan pohod na Minhen. Prvi put sam u novinarskoj karijeri doživeo određenu dozu opasnosti zbog svog poziva kada je jedan navijač Nemačke iz grupe od njih nekoliko uz ciničan smeh bio uporan u nameri da sazna šta ja to nosim oko vrata (privremeni novinarski dokument) i gde idemo. Nije mi verovao da sam novinar, pa su teška ruka i lake noge bili spremni za instinktivnu reakciju koja srećom nije bila neophodna.
Slučajan nasrtaj na mene prilikom naglog kočenja voza za Minhen od strane meleskinje kestenjastih očiju bio je dovoljan razlog da zaboravim na adrenalinski nalet iz gorenavedenih redova. Simpatično “entschuldigung” uz osmeh zvučalo je kao pesma iz njenih punih usana. Ubrzo je trebalo sići. U potrazi za metro vezom koja vodi ka Alijanc areni gde se nalazi akreditacioni centar pomogla nam je jedna starija Nemica koja je veoma srdačno pokazala kuda dalje i poželela sreću.
A onda smo sreli Bugarku.
Gužva zbog prve utakmice na EURO između Nemačke i Škotske bila je nesnosna, toliko da je bilo potrebno angažovati redare koji bi kontrolisali promet u metrou. Čuvši naš razgovor dok smo čekali prevoz, žena srednjih godina upitala nas je odakle smo, da bismo na kraju saznali da je ona iz Bugarske i da radi na održavanju metroa kao redar. Nisam želeo da verujem da će to biti loš znak, ali ne pitajte me kako sam znao da jeste.
Teškom smo mukom upali u metro prepun podjednakog broja škotskih i nemačkih navijača koji su glasno, ali bez incidenata navijali toliko snažno da su zaustavili čitavu liniju saobraćaja. Šta sve može da izrodi otvorena mržnja prema Englezima... Morali smo da put nastavimo peške nekoliko stanica, kako bismo uhvatili novi metro dve stanice pre stadiona. Prizor jedne sjajne škotske porodice sa dvoje dece koja živi u Birmingemu i došla da navija za svoju reprezentaciju ostaće mi u sećanju za ceo život.
"Njega Englez jebe vekovima", rečima legendarnog Josifa Tatića. pic.twitter.com/cgJQoHTdFS
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) June 14, 2024
Probijajući se kroz more nemačkih i škotskih navijača ka Alijanc areni, konačno smo uspeli da dođemo do centra i podignemo akreditaciju. Čekajući voz za Augzburg, skoknuli smo do jednog kafića blizu železničke stanice u kojem su bili i Škoti i Nemci. Starija gospoda iz zemlje domaćina više su se obradovala nespretnim pokušajima mlade Škotkinje da namesti prekratak šorc nego majstorijama Florijana Virca i Džama Musijale. Ne mogu da ih krivim.
Odmah po ulasku u sobu naglas sam počeo da razmišljam o imenu dnevnika, ali je cimi Nikola zapamtivši moju opasku na račun sopstvenog baksuzluka prilikom bilo kakvih kontakata sa našim istočnim susedima bio kategoričan što mi je bio i više nego dovoljan znak.
Cimerska se ne poriče.
0 Komentara