Ponos (6)

Johan Volfgang fon Gete bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom deset godina i predsednik oblasti Vajmar. Rođen je u Frankfurtu na Majni 1749. godine, a preminuo je u Vajmaru 1832. godine. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor “Fausta” i “Teorije boja” širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade.

Gete je bio veliki poštovalac srpske epske narodne poezije i prijatelj sa Vukom Stefanovićem Karadžićem. Na nemački jezik preveo je srpsku narodnu pesmu “Hasanaginica” i imao je izuzetno mišljenje o srpskom narodu i njihovoj borbi za nezavisnost. Zbog povećanog broja samoubistava, knjiga "Jadi mladog Vertera" je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Dan utakmice za svakog sportskog novinara akreditovanog na istu predstavlja najveći, ali i najlepši mogući profesionalni izazov. Posle utakmice protiv Bugarske u Leskovcu, ponovo ću gledajući zastavu sa velikim zadovoljstvom pevati himnu koja u meni budi posebna osećanja. Nakon fudbalskog meča sa Brazilom, duel protiv Engleza predstavlja nešto najfudbalskije što ikada možete da doživite u ovoj profesiji. Mislim da i dalje nisam svestan takvog blagoslova.

Iz Esena smo za Gelzenkirhen krenuli u sopstvenoj režiji pošto su dva grada udaljena tek oko pola sata vožnje. Dogovor je bio da se u rano popodne nađemo u Buer-Gelzenkirhenu, predgrađu “grada hiljadu dimnjaka” u kojem smo prvi put videli veću grupu srpskih navijača što mi je predstavljalo posebno zadovoljstvo, ali i nekakvo olakšanje. Gelzenkirhen kao grad nema šta mnogo ponudi, a kako je bila i nedelja, ništa nije ni radilo osim ugostiteljskih objekata i poneke prodavnice.

Čekajući red za kupovinu domaćih kultnih sportskih magazina, sasvim slučajno sam započeo razgovor sa Srbinom pod nadimkom Tole koji živi i radi u Gelzenkirhenu već 35 godina. Zaposlen je pri Samsungu i poreklom je iz Smedereva, a svoje kulturno nasleđe čuva i kroz rad u lokalnom srpskom društvu.

Govoreći o samoj Nemačkoj, nije bio preterano oduševljen osim samog životnog standarda.

“Nikad neće propasti, majku im jebem”, zaključio je Tole koji je nas je ljubazno usmerio ka Bueru gde se nalazila fan zona srpskih navijača. Planom nemačke policije, engleska zona bila je smeštena u samom centru grada, ali je mesto okupljanja srpskih navijača bilo mnogo bliže samoj Veltins areni.

Po završetku kraće šetnje kroz mali centar grada uputili smo se ka metro liniji 302 koja vodi u “srpski” Buer. Odmah smo sreli naše navijače sa kojima smo razgovarali o dosadašnjim utiscima u Nemačkoj i očekivanjima pred utakmicu sa Englezima. Odmah po silasku na stanicu bilo mi je jasno da se nalazim u epicentru “srbovanja” koje najvećim delom trajanja nije prelazio granice dobrog ukusa.

“Al’ smo se pošvabili, svi čekamo zeleno”, bio je komentar jednog navijača koji nas je sve od srca nasmejao dok smo čekali na semaforu.

Kako smo se bližili obližnjem trgu, sa razglasa je sve glasnije odjekivala Nada Topčagić. Već oko 14 časova nastala je gužva u kojoj su dominirale tri boje zastave u savršenoj harmoniji. Za svojih već skoro deset godina iskustva u novinarstvu nikada nisam bio u srpskoj fan zoni, pa je to za mene bio posebno upečatljiv doživljaj. Skupilo se i staro i mlado, ljudi iz Srbije, Nemačke, okolnih zemalja, ali i iz Australije koji su došli u Gelzenkirhen kako bi podržali “orlove”. Čak i stranci.

Žurka se nastavlja. pic.twitter.com/WJFdz4bdCq
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) June 16, 2024

Srbi iz Nemačke kao da su jedva dočekali ovako nešto da bi s ponosom pokazali u kojoj meri neguju tradiciju svoje zemlje u tuđini. Nekoliko kulturno-umetničkih društva drži čvrstu vezu naših “gastarbajtera” sa maticom koja, čini mi se, nikada neće izbledeti. Kada sam začuo prve taktove “Bugarke”, srce mi je proradilo u istom ritmu i nalet emocija u tom trenutku bio je veličanstven. Energija u Bueru biće i više nego dovoljno gorivo za sve napore u predstojećim danima.

Na okupljanju sam sreo dvojicu prijatelja, Pecu i Daču koji žive i rade u Nemačkoj već nekoliko godina. Iz obojice je zračilo zadovoljstvo odlukom da se odsele iz Srbije što je u meni probudilo pomešana osećanja. Radost zbog njihovog zadovoljstva, ali i žal jer su svoju sreću pronašli daleko od svoje otadžbine. Nadam se da moja deca neće morati istim putem.

Žurka se nastavlja. pic.twitter.com/WJFdz4bdCq
— Ivan Cvetković (@avant_garde11) June 16, 2024

Trebalo je proći tri stanice metroa kako bismo stigli do stadiona Šalkea, a tamo nas je zatekla nesvakidašnja scena. Samo jedan kontrolni punkt za novinare napravio je red od preko 300 metara, a na svoje radno mesto sam ušao posle bezmalo sat vremena čekanja po neverovatno promenjivom vremenom. Iz dana u dan se uveravam da saradnja UEFA sa Nemačkom nije baš na vrhunskom nivou u organizaciji Evropskog prvenstva. Po završenom obroku, krenuli smo se na svoja novinarska mesta koja su bila praktično poslednji red Veltins arene odakle je pogled bio kao sa golubarnika.

Usred Nemačke odjekivala je tema iz Otpisanih, potom i Marš na Drinu koji su ježili kožu svakog srpskog navijača, dok priznajem da je “It’s Coming Home” u meni probudio najiskrenije fudbalske emocije.

Zastave okačene na svodu Veltins arene, fudbaleri poređani u liniju, “Bože pravde” što grmi iz grla desetak hiljada navijača i najež svake dlake na mom telu - scene koje su mi se vraćale ispijajući jutarnju kafu pred povratak u Augzburg.