Skromnost je vrlina (7)

Ludvig van Betoven (nem. Ludwig van Beethoven) bio je nemački kompozitor i jedan od najpoznatijih na svetu. Rođen je u Bonu 1770. godine, a preminuo u Beču 1827. Betoven je izuzetno značajna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma. Rođen je od oca Johana van Betovena, flamanskog porekla, i majke Magdalene Keverik van Betoven. Njegov otac je radio kao muzičar na dvoru u Bonu.

Pre njega kompozitori su pisali dela za verske obrede i da zabave ljude, dok je on pravio muziku nezavisniju od društvenih ili religioznih namena. Smatra se jednim od najvećih kompozitora i umova svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su "V simfonija", "VI simfonija", "IX simfonija", "Misa Solemnis", klavirska dela kao na primer, komad "Za Elizu, sonate "Patetična Sonata" i "Mesečeva Sonata", "Klavirska sonata br. 23", "Apasionata ili poslednja, "Klavirska Sonata br. 32, C-mol, opus 111".

Zbog tamnije pute i tamne kose, imao je nadimak Španac. Betoven nikada nije umeo s novcem, sebe je opisao kao nekompetentnog u računici i lošeg biznismena. Nikada se nije ženio, ali je bio veliki romantik i često se zaljubljivao, uglavnom u zauzete žene. Mnoge njegove sonate bile su posvećene ženama.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

Pola sedam ujutru u hotelskoj sobi u Esenu. Sedim pred laptopom i razmišljam šta bih mogao da podelim sa vama posle jednog prilično mirnog, a opet tako napornog dana kakav je bio jučerašnji. Jedino moja šizofrena cepanja zbog kojih ste i ovde, zar ne? Glava se ohladila nakon poraza od Engleske i stekao sam utisak da za sve nas ovde Evropsko prvenstvo počinje zapravo tek od danas. Treba igrati sa Slovenijom i Danskom, a valjalo bi i pobediti nekoga od njih.

Rano jutro u hotelu u Esenu bilo je rezervisano za doručak tokom kojeg sam sa zvučnika čuo pesmu “Viva la Vida”, jedno od najvećih muzičkih dostignuća u istoriji ljudskog roda. Oko osam sati krenuli smo za Augzburg, pa kako nas je čekalo osam sati puta, postao sam redakcija na točkovima. Poslednji dnevnik nastao je u autobusu, a tu su i neke od analiza koje pišem neumorno, s dečačkim entuzijazmom velikim zadovoljstvom. Treba pričati i pisati o lepim stvarima, a fudbal to definitivno jeste.

U razgovoru sa prijateljicom pred put u Nemačku na pitanje da li se kajem što nisam uspeo kao fudbaler, iskreno i dečački kao iz topa sam odgovorio potvrdno. Da bi se uspelo u nečemu, potrebno je posložiti mnoge faktore u istom smeru, a moja glava ni u svojoj 30. godini nije u mogućnosti da uvek uspe u tome. Fudbal nije samo pas u prostor i dobra kontrola lopte. Ako je sve ovo što proživljavam posledica jednog takvog neuspeha, nije li to dokaz da bez smrti (ovoga puta u metaforičkom smislu) nema ni vaskrsenja?

Mundijal u Kataru naučio me je da letim, a EURO u Nemačkoj potvrđuje tezu o skromnosti kao vrlini. Posle dugo vremena, nisam ja onaj koji najviše i sve zna (druga je stvar što to nikada zapravo nisam ni bio), već onaj koji kao sunđer upija sve oko sebe i uči se zanatu, fudbalu, životu. Svemu. Primećujem da se među navijačima Srbije stvara polemika u vezi oprečnih izjava Piksija i Tadića posle utakmice sa Engleskom. Veliki ego vas dovodi do neslućenih visina, ali vas samo rad, skromnost i poniznost tu i zadržavaju. Ko to bolje zna od jednog od najvećih srpskih fudbalera svih vremena i kapitena reprezentacije Srbije?

Informacija da je Rumunija pobedila Ukrajinu rezultatom 3:0 naišla je na veliko iznenađenje gotovo čitave srpske novinarske ekspedicije. Okršaj naših suseda sa slovenskom braćom odjeknuo je svetom uglavnom iz pogrešnih razloga (ko je rekao politika?), ali bilo je prelepo osetiti ljubav i pozitivnu energiju koju su nam navijači Rumunije slali pored trening centra reprezentacije Srbije gde je odjekivala rumunska muzika. Nikada do sada nisam ni bio svestan u kojoj nas meri Rumuni poštuju, cene i vole, a u to sam se uverio i posle razgovora sa iskusnijim kolegama.

Imali smo manje od sat vremena da se spremimo za trening, a posle improvizovane konferencije za medije Predraga Rajkovića, usledio je i trening tima. Vremenska prognoza više je ličila na promenu raspoloženja žene tokom PMS-a, pa su se tako smenjivali oblaci, retki sunčani zraci i sitna i dosadna kiša. I tako u krug otkako smo stigli u Nemačku. Pravi spas za srpsku novinarsku delegaciju predstavlja italijanski restoran u blizini Rozenauštadiona, gde smo se gostili već drugi put. Jedan kolega je pao na italijanski šarm veoma prijatne Natalije koja radi u restoranu, ali ja sam želeo samo da pojedem nešto. I da pobedimo Slovence.

U Nemačkoj možete čuti svakojake jezike, što je jedinstvena prilika da proverim svoja skromna znanja kada su u pitanju nemački, španski i italijanski. Posle kraćeg razgovora sa vlasnikom restorana, inače velikog navijača Napolija, na italijanskom, jedan od kolega je ispalio: “Ovaj, bre, sve jezike priča”. Kao dedina rakija, pomislih.

Pri povratku smo sreli još veselih rumunskih navijača koji su nas od srca pozdravili i poželeli nam sreću na sledećoj utakmici. Njihova ozarena lica rasterala su augzburške oblake, dosadne i strogo poslovne koji Nemce čine često hladnima i ne naročito raspoloženima. Ali, gotovo po pravilu i uvek pristojnima.

Ne zavidim Nemcima.

Zavidim Rumunima.