Zabluda (1)

Bavarska ili zvanično Slobodna Država Bavarska nalazi se u južnom delu Nemačke i po teritoriji je najveća nemačka država. Glavni i najnaseljeniji grad države je Minhen sa oko 1.500.000 stanovnika, a u samoj Bavarskoj živi 13.000.000 ljudi. Najveći gradovi Bavarske su, pored Minhena, Nirnberg, Augzburg, Vircburg i Regenzburg. Bavarski jezik je zapadnogermanski jezik koji se govori u delovima Bavarske i većini Austrije. Bavarski čini kontinuum više ili manje međusobno razumljivih mesnih i regionalnih varijanti. Njegova međusobna razumljivost sa standardnim nemačkim jezikom je veoma ograničena, ali većina njegovih govornika može da se prebaci na standardni nemački.

Bavarska je prepoznatljiva po festivalu Oktoberfestu, Bajernu, proizvođaču automobila BMW, perecama, kobasicama, a savezna država je i motor razvoja nemačke privrede kao najbogatiji deo zemlje. Bavarci su velike lokal-patriote i neretko ističu svoju pripadnost bogatoj pokrajini. Zemlja bavarska je poznata i po tome da u njoj, nažalost, uspevaju i propali slikari.

Napomena: Radi potpunog ugođaja, pre početka čitanja predstojećeg dela dnevnika pustiti muzičku pozadinu s kraja dnevnika, a potom se vratiti na čitanje.

"I liab di".

Prvo što sam ikada video, pročitao ili čuo u životu na bavarskom jeziku bila je zabluda.

Srbin voli svoje zablude, a najviše voli verovatno svoju najveću - fudbalsku reprezentaciju Srbije. Koliko smo samo puta bili ljuti i besni na nju, koliko puta su nam pritisak i šećer otišli u "crveno" i u koliko smo navrata rezignirano odlučivali da više nikada ne pogledamo niti jedan minut igre "orlova"? Verovatno se kod nekoga od vas to meri i u tri cifre…

Često smo ljuti na nju, neretko s razlogom. Fudbaleri su redovno čašćavani dobro poznatim etiketama poput "manekeni" koji "šetaju po terenu i zgrću milione", dok u kamp reprezentacije dolaze samo zbog blizine beogradskih noćnih klubova. Zablude dolaze u vidu prevelikih očekivanja koja imamo samo od ljudi i događaja koji su nam dragi. I pored gotovo redovnog pesimizma kada su u pitanju nastupi reprezentacije na velikim takmičenjima, na kraju nekako uvek proverimo taj rezultat, ispratimo postignut gol uz neku čudnu grimasu, a primljeni pogodak dočekamo uz poneku psovku i dve varijante:

1. "Je l’ sam ti rekao/rekla?"
2. "Promeni kanal."

Sve što treba da znate o odnosu Srba prema fudbalu jeste da je najčitanija vest u istoriji portala Sportske.net izveštaj sa finala Mundijalita 2015. godine kada je naš nacionalni tim uzrasta do 20 godina osvojio titulu prvaka sveta na Novom Zelandu i to u finalu pobedivši Brazil. Setite se ovoga kada vam neko kaže da ne prati fudbalsku reprezentaciju Srbije.

Što se samog mog putešestvija za Nemačku tiče, savetovao bih vas da pre dužeg boravka u drugoj sredini pogledate nešto što se zove vremenska prognoza. Deluje prosto i jednostavno, ali čini mi se da ću i to ovoga puta naučiti na teži način. Kao i uostalom sve do sada.

Prijatan i udoban let mi je omogućio da bacim pogled na reljefe Nemačke koji umnogome podsećaju na srpske, ali raspoloženje najvećeg dela srpskih novinara pokvario je problem u centru za akreditacije pri Alijanc areni u Minhenu koji više podseća na sabirni centar za migrante. Naime, u sistemu akreditovanja UEFA nije bilo moguće napisati ime i prezime sa slovima koji u sebi imaju "kvačice" poput š, ć, đ, č, ž, pa sistem nemačke policije ne može da identifikuje lica sa "kvačicama" u pasošu. Mnogi od nas (uključujući i novinare iz Hrvatske, Slovenije, Rumunije, Češke i Poljske) nisu dobili akreditaciju prvog dana, ali nam je rečeno da će to biti rešeno u najkraćem roku. Jako čudno, uzevši u obzir iskustva sa nadaleko čuvenom nemačkom organizacijom koje mi je preneo prvi član moje uže familije koji je 40-ih godina neko vreme boravio u Nemačkoj. Doduše, ne svojom voljom, za razliku od mene.

Vožnja autobusom od minhenskog aerodroma do Alijanc arene vratila me je u detinjstvo zahvaljujući džinglu nekog sjajnog nemačkog radija u vidu teme iz meni omiljenog crtanog filma kao detetu "Vozić Tomas". Sa blagim oduševljenjem sam posmatrao i savršeno iznivelisane šahte na putevima, što neimarima u Srbiji, čini mi se, predstavlja višedecenijsku misteriju.

Odmah po čekiranju u hotel, pojurili smo ka hotelu Maksimilijan u kojem je smeštena srpska delegacija. Neki mladi momci u sivom BMW-u su uz glasnu albansku muziku konstantno pravili krugove po ulici ispred hotela u želji da možda isprovociraju reakciju nekoga od stotinak navijača Srbije koji su čekali svoje miljenike. Reakcija je izostala, a meni je ostala žal zbog skromnih vozačkih sposobnosti pomenutih momaka koji kao da nisu znali kako da voze po drugim ulicama, već samo kroz najveću u centru grada. Pokazivali su i nešto rukama, možda je u pitanju hronični rahitis, pa ne bih da osuđujem.

Ako već moramo da budemo u zabludi, neka to bude ona da "orlovi" u Nemačkoj neće napraviti uspeh iskorakom u najmanje osminu finala Evropskog prvenstva.

"I liab di".

Možda i nije baš sve na bavarskom zabluda.