90 minuta u 110 godina

"Alo, novinar, stani malo... Ti si onaj što je pisao onaj tekst o Boži? Ala si nam i rekao, alal vera, i zaslužili smo kad odmah lajemo i kada su nas godine naučile da odmah budemo negativni...", prišao mi je stariji čovek, sa značkom belo-crvene boje i plavom zvezdom na istoj, zastao, zaćutao i nastavio...

"Kada bih ja mogao iz mog pera da se obratim ovoj deci što će da igraju u Loznici, voleo bih da ih podsetim šta je Vojvodina. 110 godina... mi kada smo slavili 30, oni još nisu ni postojali. Ali, neću o njima. Ne znam, ako su gledali onu predstavu za proslavu rođendana, valjda su onda shvatili da nisu došli tek tako negde. Iako jeste tačno da godinama unazad nismo ni bleda senka tog kluba iz tog zlatnog doba. Ali, baš oni mogu to da promene. Za 90 minuta. Kaži im da 110 godina staje u 90 minuta. Baš ovih. Ja sam bio klinac kada smo bili prvi put šampioni i tada sam znao da nikad neću prestati da gledam Vošu. I danas pamtim ceo taj dan kada su nam Miha, Jokan, Šestić i ekipa doneli drugu titulu '89.

I nema to veze da li smo ovih godina, ovakvi ili onakvi, to je fudbal. To ti je kao i sa voljenom ženom, imaš uspone, padove, svađe, na kraju, kada ostaneš bez nje, shvatiš koliko je samo bitno što voliš. I da voliš. Uvek. Neka poslušaju još jednom pred finale kako su nas vratili u taj 6. mart 1914. sa Kostom Hadžijem i kako su samo lepo oživeli našeg Tozu i Vujketa, kao da smo baš njih na trenutke sa oblaka gledali kako pričaju o veličini Vojvodine. One stare. One prave, koja može opet da postane takva. Oni, ti dečaci, treba da znaju da i oni mogu da budu baš u istoj takvoj nekoj budućoj predstavi i da ih opisiju kao legende kluba i opevaju, šta misliš... '66, '89, a onda da se tu doda i 2024! Jeste da smo osvojili dva Kupa između, ali ovaj bi bio nešto! Najveći od svih! Jer, kada pobediš nekog ko ima sedam titula zaredom i kada tu pobedu čeka 8, 10 godina, onda jeste najslađa...

"Znaš, ovi mladi sada ne znaju i nisu krivi. Fudbal se promenio, donosi veliku zaradu, jedva čekaju da odu, da se unovče, ne zameram im. Ali, neka poštuju našu Vošu dok su tu. Neka razmisle zašto je jedan Vujke koji je bio u jednom Real Madridu, slavnoj Sampdoriji i po celoj Evropi govorio "Vojvodina je na jednoj, a svi ostali na drugoj strani". Vujke, Toza, Panta, Steva (Nešticki)... oni mogu da budu rame uz njih. Samo da pobede sutra i eto ih. Ovaj Kup, baš ovaj, vredan je kao titula. Neka se sete posebno ova naša deca, Zuka, Đoša, Miha.. pa kada su počeli da treniraju tu na "Vujadinu" i kada su im se očevi odricali svega da im kupe kopačke i da ih dovedu baš u Vošu, tada su sanjali da igraju ovu utakmicu. Baš ovu, i nijednu drugu. I da pobede, naravno, ove, ne volem ni ime da im izgovorim... Eto, to bih im ja napisao, i reci im tamo... znaš onaj očinski savet kao u Montevideu, e baš isto i ja mislim. Ajde, uzdravlje...i da pobedi Vojvodina!"

Nastavio sam da pedalam Sunčanim kejom dok nisam stigao za laptop da bih brže-bolje napisao sve jednu ovu reč, zapamtio sam ih i odlučio da učinim uslugu dekici koji je želeo da ostane anoniman, jer kako kaže - "ma nisam bitan ja, to mislimo svi mi, stara garda, i svaki pravi navijač Voše, koji zna zašto je jedna jedina"...

I šta još može da se doda?

Ništa. Preostalo je još samo da Car(ević) opravda svoje prezime i pokaže fore koje je skidao gledajući kao klinac Ter-Štegenove treninge. Da Seid pokaže zašto je dobio titulu ministra odbrane, a Crni direktor BIA-e, jer mora još neko da "bije", da Zuka opet bude bazuka, mangup Đoša podseti ovu dečurliju kako je to lepo kada se pobedi Kupa finale kada je ceo stadion protiv tebe. Da Njegoš zategne kao u Humskoj sa potpisom "olako ste me se odrekli". Da Seri kiropraktičar ponamešta pršljenove svakom ko ga napadne, da Aleksa zamisli da je tamo preko puta Jang Bojs, pa da se ore krajške pesme i odzvanjaju do Gajdobre. Da Radule kaže "pa nije baš da vredim samo "nulu i da treba da igram beka". I da Miha golom za pobedu overi vizu za Nemačku i čekira kartu za EURO u Loznici.

Nije teško? To je samo 90 minuta jedne obične igre, zbog koje ste kao dečaci počinjali da lupate bubamarom o komšijske kapije i stavljali cigle umesto stativa. Samo treba uživati u igri i dati taj jedan gol više.

90 minuta... u 110 godina i da imena kao Zuka, Đoša, Laza, Crni, ministar Seid, Miha i ostali, budu u nekoj novoj predstavi za 120, 150. rođendan pa i drugi vek Vošinog postojanja.

To je samo još 90 minuta, možda jedni od najvažnijih u 110 godina ovog kluba.

U potpisu - dekica i šačica "neoterivih", kako ih je Suba najbolje opisao jednom prilikom.