Habanje i poslednji dani Mančester Junajteda...

Nekadašnji samupravni socijalizam u engleskom fudbalu je odavno stvar prošlosti. Ostrvski klubovi su, zezali smo se devedesetih, kao javna preduzeća u Srbiji. Jedna od najtežih stvari na svetu je bila da dobiješ otkaz u PL. Morao si da uradiš nešto bnap specijalno, recimo da primaš mito poput Džordža Grejema, ili da uz srčani udar upadneš u limbo posle "kralja" Kenija Dalgliša u Liverpulu (što se dogodilo Sunesu) kako bi te smenili.

Sa dolaskom novih upravljača, korporativnim ajkulama i nemilosrdnom konkurencijom stvari su se promenile, prognali su strpljenje sa stadiona. Tri četvrtine PL danas su u rukama stranaca. I oni donose svoje običaje, jedan je takvih je hijerarhija i jasno mesto u lancu ishrane.

Posle Enca Mareske otkaz je dobio danas i Ruben Amorim. Visilo je u vazduhu nakon istupa pred novinarima, gde je prvi put posle auto-ironije i prozivanja igrača, odnosno svrstavanja tima u najgore u istoriji kluba, bacio kamen na upravljače. 

Nije ni tajna da se Amorim sudario sa mentalitetom Anglosaksonaca, tačnije da je njegova epska tvrdoglavost tumačena kao guranje prsta u oko pogrešnim ljudima. Nije ni svaki Portugalac Murinjo (iz prajma naravno, ne ova podgrejana Žozeova verzija), ali nije ni svaki menadžer Ser Aleks. Kada smo kod Murinja, nedavno je rekao da je dokaz gluposti odbijanje da se menjaš. On, mastodont igre je pokušavao da se prilagodi, sa manjim uspehom od željenog, ali poenta je u principima Amorima. Nemojte me pogrešno shvatiti, principi su sjajna stvar, samo problem je konačni proizvod, odnosno situacija u kojoj sistem zasnovan na sopstvenom činjenju, ostane samo lepa želja.

Naravno da se Papa, da parafraziram Amorima, ne bi odrekao dogme, niti bi uspeo da ubedi bivšeg trenera Sportinga da promeni formaciju. No, ni ražalovani trener nije poglavar katolika. Nije u poziciji da upravlja biskupima, niti da vuče niti dobrih usluga iz vremena konklave, kao što je slučaj u Svetom Rimu. Ne znam da li vam je poznato, ali Amorim je jedinstven u istoriji "Đavola" jer nije menadžer, već trener prvog tima. Razlika je ogromna, odstupanje od prakse je u stvari tektonski rascep i pokušaj da se stvari prevedu sa "ja" na "mi". Ili bolje rečeno sa tuđeg "ja" na Retklifovo "mi".

Otuda, navodno, vajkanje Amorima po uglovima klupske hijerarhije da se ne pita oko pojačanja i da njegova vizija fudbala ne dobija potrebne sastojke kroz prelazne rokove.

Naravno, ovo je standardni lament svakog trenera koji nema rezultat. Do sada se Amorim suzdržavao od otvorenog sukoba sa šefovima, ali kada su direktori Vilkoks i Berada postali mete bilo je jasno da se u gornjim ešalonima kuva odluka. Pomenuti Džejson Vilkoks je poznat kao propovednik 4-3-3 formacije koja je, uz petro-dolare, promenila sudbinu i percepciju Sitija u engleskom fudbalu. On zna kada treba ćutati, pa se nije protivio dolasku Portugalca na klupu pre 14 meseci. Oni koji jesu, poput Dena Ašvorta, su ubrzo u šarenoj kutiji dobili otkaz. Ešvort je bio na pravom tragu. Mentalitetska razlika, činjenica da gotovo niko sa trojicom u liniji ne pobeđuje u nekom dužem periodu u PL i čak laiku vidljivom problemu nekompatibilnosti igračkog kadra i taktike, su bili red flag prilikom dolaska Ten Hagovog naslednika.

Na svu svojeglavost Amorima, njegova prva nekompletna sezona bila je praktično prolog za ono što se desilo. Naravno da će on sada tvrditi da nije dovodio ove igrače, ali, Šeško, Kunja i Mbeumo i Dorgu prošle zime su igrači oko kojih je itekako konsultovan.

Kada je pomenuti Vilkoks pokušavao da se približi treneru i sugeriše formaciju sa četvoricom pozadi, naišao je, ne na samo na zid, već i isturene bodlje trenera. Pomenuti predlog je navodno Amorima uverio da su kancelarije protiv njega. Paranoja ga je naterala ga da uđe u "mod" ratnika pod opsadom, odnosno da brani svoju tvrđavu na klupi. 

Pokušao je kao poslednji čin da natera klub da se javno izjasni, odnosno pruži mu podršku. "Va Bank" nikada nije pametna stvar, u svetu kocke, ali i biznisa to je za drugu stranu praktično najava da ste očajni. I jasno, Ratklif i njegovi ljudi Berada i Vilkoks su stavili Amorima na svoje mesto.

Junajtedova pozicija na tabeli laže. 

Prvo, imali su mnogo lakše protivnike od rivala u poslednjih par meseci, bodovi su im curili kroz prste. Ta mantra da je Amorim pobedio, kada je promenio protiv Njukasla sistem i igrao sa četvoricom pozadi, je dimna zavesa. U tom meču Junajted je samo imao sreće, rezultat je pokrio provalije koje su se videle na terenu. 

Klub sada ima logičnu računicu, Daren Flečer nije rizik, od ovoga se gore ne može, naime, slede posle kupa dueli sa jakim timovima, možda će to definisati sudbinu kluba, a možda i ogoliti stvarnost. Ona je brutalna za navijače, klub ni organizaciono, ni kadrovski, ni kvalitetom onih 11 izvođača radova na terenu nije ni blizu ozbiljnih stvari u engleskom fudbalu. 

Neko će podsetiti da je najlukaviji Škot na svetu osetio trenutak, ostavio titulu, ali i brod pred kojim je bila santa leda i potonuće. O toj teoriji da je kriv serijski pobednik bi se dalo diskutovati. 

Ono što je sigurno, ni Ferguson ne bi mogao da izdrži trku sa Sitijem, Krenkeovima u ovoj deceniji, pa i Liverpulom. Naravno, da Junajted ne bi bio u ovakvim dronjcima da ih oblači Fergi, ali o nekom nastavljanju dominacije  iz prvih 20 godina lige nema ni govora.

Dopuštam da su to hipoteze bez empirijske potvrde. Svejedno, današnji Junajted nema ni finansijsku moć, niti poseduju know how, niti su uspeli da operativno reše največi izazov svake kompanije, usklađivanje ciljeva sa veštinom mogućeg, odnosno kakvoćom ljudi. Zbog toga svake godine klupska filozofija pluta između Hegelovog zakona rasta (da se kališ kroz nevolju) do fatalizma i slepe nužnosti kao kod Lajbnica. I kada vidite, od Mojesa naovamo, to ponavljanje istih ciklusa, uz neizbežno krunjene reputacije i opadanje vrednosti brenda, jasno je da će i Daren Flečer biti međufaza.

Pohabao se Mančester Junajted i nikakva krpljenja više ne pomažu, o tome se radi..