Antonio Konte i Totenhem, priča o zelenoj karti i fudbalskom čistilištu

Od samog početka brak između Totenhema i Antonija Kontea je podsećao na dogovor oko "zelene karte" (vi, mlađi, pogledajte taj film sa velikim Depardjeom u glavnoj ulozi, objasniću zbog čega verujem da ga ni Danijel Levi, ni Antonio Konte nisu gledali).

Svako je tražio nešto, Levi iskupljenje za Murinja (interesantno je da prvi čovek Totenhema pokušava uvek istim metodama da stigne do istog cilja), Konte baš kao u filmu, šansu da ostane u najjačoj ligi na svetu). I kako to obično biva, po scenariju, posao iz računa teško može da uspe ako se niko ne promeni. Čak je i napred spominjani Depardje to shvatio impresionirajući aktiviste i prijatelje Endi MekDauel, ova dvojica nisu.

Teško je odrediti se prema Konteovom vremenu u severnom Londonu. 

Nemilosrdni brojevi će mahnuti tabelom, Italijan ostavlja Totenhem u boljem stanju nego što ih je zatekao. Ali, fudbal na njegovu nesreću ume da paradira utiscima i oni se pitaju kada se podvuče crta. 

Može, pred sudom bliske budućnosti, da se pozove na splet nesrećnih okolnosti, jer se poklopilo da  crveni komšiluk vodi bitku za titulu, da mu je zakazala žučna kesa, da ga je psihički slomila smrt jednog od najbližih prijatelja, kondicionog trenera Ventronea. Ovo je prokleta sezona umiranja, otišao je i Siniša, ali i čovek sa kojim je doskorašnji menadžer "Pevaca" delio i sobu u Juventusu devedesetih, Luka Vijali. Sve je to kao cunami obrisalo Konteov rezultat i odvelo ga u turobnost i dobro poznati modus, "sam sam na ovom svetu". 

Treba biti iskren pa reći, podozrenje je postojalo od prvog dana. Trener nije verovao da će se partner promeniti, zato i nije potpisao ugovor duži do kraja ove sezone. Klub je sa druge strane želeo da im neko isporuči rezultat, ali bez obaveze da se odrekne ključne navike, da troši malo i zauzvrat očekuje mnogo. 

Ljudi obično greše, navodeći kao glavni problem nedostatak kvaliteta Totenhema. 

Setite se kako ih je u "Brižu" Kolin Farel opisao kolegi plaćenom ubici, pred slikom čistilišta: "To ti je kao Totenhem, nije baš sjajno, ali nije ni kompletno sranje".

Ipak, veći je problem nedostatak pobednika. Njima je odgovarao Poketino i njegova fudbalska kultura bivanja odličnim igračem u Bordou i Espanjolu, nikako Konte i Murinjo, odnosno ABBA filozofija da "pobednik nosi sve". 

Totenhem ima jednu gadnu naviku koje se nikada neće osloboditi i sadržana je u konceptu kluba koji je stariji od PL i Danijela Levija. Tamo je utisak je uvek stariji brat rezultata. Ako možeš da pobediš igrajući lepo, super, ako ne, pa dobro, igraj da bi impresionirao. Negde u tome krije se samozadovoljstvo, ako je utisak brat, mali cilj je majka Totenhema. 

Vidite, oni su među osnivačima PL. 

Kada je petorka putovala osamdesetih preko Atlantika da prokljuvi način kao NFL zarađuje pare, na tom čuvenom sastanku sa ugojenim vlasnicima franšiza bio je i Alan Šugar (ako ste matori kao ja, i bežali ste škole da biste boksovali ili vozili trke na Amstradu, to je zasluga kasnijeg vlasnika Totenhema, tu je zaradio bogatstvo, prema legendi iskoristivši akcije od 100 funti koje je poklanjala britanska pošta). 

Udaljavam se od teme, Šuger je kada su se svi zapalili za američki sistem jednostavno odbio da ulaže koliko i lokalni biznismeni, vlasnici Arsenala, Junajteda, čak i Ken Bejts u Čelsiju...

Jer, on je Totenhemov način igranja fudbala iskoristio da uštedi. Zbog toga je Totenhem izgubio bitku koju nije ni vodio, oni imaju gotovo sve, i prilično verne navijače i novi lepi stadion, ali nemaju trofejnu salu, odnosno gotovo da je prazna, ne samo u ovom veku.

Taj pristup se neće isplatiti, ni tada, ni sada, ni sve dok se Totenhem ne promeni. U klubu nema nikoga ko će reći Danijelu Leviju da greši kao i svaki fudbalski pacer, istim putem hoće različit ishod, to ne biva. Jer, on je klub doveo na nivo samodovoljnosti, u finansijama. Sve ostalo je potpuno nebitno, osim toga da se pobedi Arsenal i zadrži Kejn kao simbol. 

Upravo sudbina Harija Kejna predstavlja očovečenu sudbinu Totenhema, veliki glumac u malim filmovima. Neko će ga uporediti sa Širerom u Njukaslu i diskvalifikovati se iz ozbiljnog razgovora (Širer je neuporediv za sve te engleske bombere). 

Da se vratimo Konteu (nemojte se blamirati poredeći ga sa Murinjom Portugalac je veliki trener). 

Ovaj Salentino je pitbul, kao i svi ljudi iz te regije, ono što daje očekuje i od drugih. Sa tim nema problema, osim što Antonio, i to se dešava u svim klubovima (pričaju igrači, nije moja konstatacija), postane predvidljiv i dosadan. To današnje svlačionice tolerišu dok ima rezultata, ali je uvek nezgodno što Konte povećava ulog, kao u igrici, svaki nivo je teži. 

Neki to ne uspevaju da prate, većina nikada nije bila na tom nivou, rekli smo, Totenhemu i većem delu igrača neko je ukrao pobednički mentalitet kada su počeli da igraju fudbal. I tu dolazi do požara kada pomešate njihov mentalitet i trenerovu ambiciju.

Konte jasno ume da proceni igrača, nije baš da je igrao i trenirao u zonskoj ligi, i zato stalno unjka oko pojačanja. Paratići je uspevao da mu zavara glad otpisanim Juventusovim idejama tipa Kuluševski i Bentankur, ali želudac i dalje krči. Čak i kada je letos dovedeno šest igrača, osim Perišića, ostale je Konte privatno nazivao pojačanjima kluba. 

Jasno, da će mu braneći sebe, Levi ubaciti u torbu i Ričarlisona koji golove daje jedino Srbiji, ali ako tražite bekove i dobijete Pedra Pora i Đeda Spensa, onda je jasno da ste i dalje na transfer dijeti. Kontraargument mogao da bude Romero, samo to nije onaj isti od kad je osvojio titulu svetskog prvaka. Generalno, tu reprezentaciju je hajp (čitaj Mesi i Di Marija) učinio boljom nego što jeste (na pojedinačni kvalitet mislim). 

Nijedan trener, to je aksiom, sa ovim pristupom i igračima ne može bolje od četvrtog mesta. Istina, Levi neće nekoga opet platiti 15 miliona po sezoni, da bude četvrti, ali neće ni naći trenera klase Kontea koji bi preuzeo Totenhem. Nema razloga da se neko veliko ime pozdravi sa ambicijom pre nego što priča počne, pa ostaju ili "restlovi" ili Poketino koji je neukusna, podgrejana pasta. 

Malo sam vas zadržao, problem Totenhema nije problem Kontea (mada će on teško ostvariti ambiciju da se vrati u Juventus ili da preuzme Pari Sen Žermen). Klub je znao da će se ovako završiti. I odbio da se promeni, a očekivati od tvrdoglavog menadžera da se sam pomiri sa kondicionalom jer smešno, on to nije radio ni na mnogo prestižnijim poslovima od ovog u Severnom Londonu.

Zato "Zelena Karta" postaje obavezno štivo za Levija, iako su Depardjea proterali, naznaka u poslednjim scenama je da bi priča mogla da dobije drugačiji ishod. Sa Totehnemom to nije slučaj, šta god da se desi, utisak i tabela se nikada neće složiti.

I zbog toga Konte nije trebalo ni da bude tamo...