Čelsi - Banalizovanje stvarnosti

Da je serija Čelsi bi bio "Ted Lasso" ali sa tragičnim krajem.

Ako ste gledali taj TV uradak, zasniva se na romantičnom verovanju da dobrotom i širokom američkom dušom možete da pobeđujete u engleskom fudbalu. Doduše, ako se dobro sećam, taj imaginarni "Ričmond" na kraju završava iza Junajteda (i to je bajka, jer niko ne može da zamisli ni Ten Hagovu kopiju Ajaksa kao šampiona), ali poenta priče je da autsajderi mogu vanfudbalskom vrlinom da vrbuju sreću.

Priča o Čelsiju je za kibicere komedija, oni životno zainteresovani veruju da iza ove tragedije stoji Eshil lično. Na Čelsiju se vidi da se slično kao u antičkoj "Orestiji" greh nasledna stvar. Doduše, sa jednom sićušnom razlikom. Bolijev predak u vidu Romana Abramoviča je takođe trošio, ali je pobeđivao.

Ta razlika je bandera u američkoj zenici, oni su kako je neko primetio, poput izbezumljenog kockara koji u finišu drame veruje u izbavljenje. Ako ste nekada ušli jače na ruletu, složićete se da se "deus ex machina" u hazarderskim igrama ne pojavljuje. Ti "va bank" pokušaji se završavaju u suzama.

Postoje dve verzije, po jednoj Čelsi ima 43 igrača, po drugoj je to ipak značajno manje, 41. I svi imaju ormariće u Kobhamu. 

Da, Roman je imao na lageru sličan broj usta koja treba hraniti, ali ih je parkirao po Arhajmima Evrope. 

Ne može se povući paralela. Čelsijev džep je prepun i svaki pokušaj da se neko izvuče i odbaci raspara konac na farmerkama. Trpali su fudbalere na dno fioke u Zapadnom Londonu do ivice pucanja. Danas, Enco Mareska, četvrti trener od Tuhelove evropske titule, poslednjeg ozbiljnog trofeja (Superkup Evrope i svetska titula su posledica one pobede u "Zmajevom gnezdu") može mirne duše da bira postavu kao brojeve na lotou. Zlobni će primetiti da ima istu šansu za uspeh kao na nekakvoj lutriji.

Selekcija već na startu protiv Sitija je pokazala da je tim izabrao na osnovu utiska i svežine mastila na čekovima američkih gazda. Ne postoji baš nijedan dobar razlog da neko izabere Nkunkua ili Pedra Neta pre Sterlinga, osim da opravda kupovinu. Naravno, ni onaj koji bi rekao da bi otpisani Rahim promenio stvari nije ništa drugo do pretenciozni drkadžija jer sa druge strane je bio Siti.

Samo, biranje tima u fazonu Filipa Višnjića neće pomoći nikome, tim pre što je Čelsi sada dalje od bolje budućnosti nego što je bio u maju pod Poketinom. 

Kultura menjanja trenera u Engleskoj, iako je potpuno pomerena u odnosu na najlagodnjije klupe sveta iz devedesetih (trebalo je da se skineš go ili pregaziš automobilom predsednika kluba da bi te smenili) polazi od jedne proste stvari. Za veliki novac kojim vodeće franšize raspolažu ti biraš proverena jaja u supermarketu. I to je američki recept, put kroz različite nivoe i stalno dokazivanje te dovodi u poziciju da budeš među "A" klasom jaja. Tod Beli i ekipica sigurno ne idu na sniženje u "Tesko" da kupe trenera. Oni naruče na osnovu cene i tu je Enco Mareska zaista iznenađenje. 

Ne, ne dovodim u pitanje kvalitet cveća u Pepovom rasadniku, ali on nema šansu ni da reprizira epizodu "bivanja na pravom mestu u pravo vreme" u čijoj je ulozi zablistao Roberto Di Mateo. Taj švajcarski Italijan se rodio što Španci kažu sa "cvetom u dupetu" i pokupio tuđu premiju u Ligi šampiona (neko će već na ovaj spisak srećnika dodati Tuhela) 

Mareska kreće iz ogromnog hendikepa, bez takmičenja u LŠ. Nasledio je asimetričnu kuću, Frankeštajna u kome je ostava veća od dnevnog boravka, a prozori su između soba, ne na spoljnim zidovima.

Eto, to je danas Čelsi, društvo zbunjenih milionera. 

Pisao sam ranije o tome kako je bejzbol zaveo fudbal kao neiskusnu šiparicu svetla velikog grada.

Sve te priče koje se zasnivaju na "Manibolu" polaze od bazično pogrešne pretpostavke koja u sportu izjednačava procente sa predvidivošću. Bejzbol je pitanje letnje zabave kombinovane sa dobrim duhom, odnosno sladunjavom prošlošću. Sa druge strane, što kažu Englezi, u fudbalu pobednici ne ostavljaju zatvorenike. 

Pokušaj da se pozitivna emocija prenese preko Atlantika i lavovima u koloseumu predloži obrok od avokada i brokolija je višestruko smešniji od "Teda Lasa". 

Jer da, serija banalizuje dobru nameru. 

Čelsi banalizuje stvarnost, izvrgava ruglu igru i potpuno zaslužuje ono što mu se dešava. Ne bi valjalo da je drugačije...