Finale LŠ - Varljivost poslednjeg plesa u svetlu fudbalskog "štreberaja"

"Last dance" retko radi u sportu. Dešava se da nas to tancovanje ponekad zavede, ljudi su navučeni na srećne krajeve.

Prosto, ne plešete najbolje na kraju, igra je surova, oduzme vam dah, pomeri tlo pod nogama. U fudbalu naravno ništa nije kanon, pa ni to da će Inter okrznuti pehar pogledom i otići u noć. Na kraju krajeva te ekipe koje izađu sa nožem u zubima ponekad prežive krvarenje, setimo se Čelsija na istom mestu pre 13 godina. Ali, sa druge strane uvek kada se igra u Minhenu neko pobedi prvi put, Forest krajem sedamdesetih, doduše to je bilo na Olimpiji, kao i Marsej u jedinoj francuskoj pobedi, ili Dortmund 1997. kada sam razmišljao da se utopim u kragujevačkom jezeru i završim sa sobom i Juventusom zauvek. 

I onda naravno pomenuti Čelsi, na koji i jedni i drugi mogu da se pozovu kao primer, Inter kroz labudovu pesmu generacije i rešenost da se pati do pobede, PSŽ kao primer tima koji pobeđuje iz drugog puta.

Ali, svi ovi Ljubiša Trgovčević podaci i trljanje pečatnog prstena (znate li da je navlačio prvoligaške fudbalere, da mu plaćaju kako bi im rekao da će naći angažman u Cvajti devedesetih) ne znače ništa, iskreno niko nije siguran šta da očekuje.

Da li je PSŽ bolja ekipa?

Jeste, u smislu toga da ima požarne stepenice kada gori, da može da menja boje kroz meč, da se brani i da napadne, uz konstantni presing. Izgleda da je pritisak bez lopte, ili mutant koji je rođen iz neprirodnog braka Gvardioline Barse i Klopovih timova mala crna haljina fudbala, ne izlazi iz mode. 

Samo, sme li PSŽ da kreće po unapred zapisanim dogmama Luisa Enrikea?

Inter je sa lakoćom oduvao i Barsine i Bajernove balone od sapunice sadržane u bezglavoj jurnjavi za rano otimanje lopte. Nije ni slučajno to što ovaj Inzagijev izranavljeni, zavojima maskirani tim, prvi postigne gol i onda spašava živu glavu. Možda će vas začuditi, Inter ume da igra i sam dobro presing, samo Simone Inzagi je u Koverćanu naučio jednu stvar, uvek je bolje držati se onoga u čemu si najbolji. Čitao sam ovih dana da će iznenaditi formacijom i timom. To je kao kada biste od Italijana tražili da izmišlja novi sos za pastu za praznični ručak.

Nikako, Inter je svoj, to je najveći kompliment koji može da im da navijač Juventusa. Oni su se vratili principima, retke pobede u Italiji i češće u Evropi uvek su dolazile kao posledica prihvatanja svoje suštine. Herera je postavio te temelje. Kada je posle par godina uvideo da ofanziva i zabava kupuju navijače, ali da kada nema bodova, prevrtljiva gomila traži glavu zabavljača, stvoren je princip Grande Intera. Nije nikakvo čudo što su Berselini, Trapatoni, Murinjo pobeđivali defanzivom, a svi ostali treneri Intera posle argentinskog "Maga" gubili i upirali prstom u sve druge, osim u sebe.

Luis Enrike je na drugoj strani iz Asturije, to podrazumeva tvrdoglavost, odnosno rešenost da se stvari isteraju do kraja. Ono što je izgledalo kao bandoglavo tokom jeseni, kapric čoveka koga su optuživali da je pobeđivao samo sa Mesijem, sada se proglašava za vizionarstvo. 

Rekoh, prevrtljiva je publika, licemerna, odvratna, ide uz pobednika, ista je takva javnost. Danas za Gandalfa, "Luća" proglašavaju ljudi koji su mu izmicali stolicu jesenas kada je imao četiri boda iz pet mečeva u Ligi šampiona. Prvi koji ga se odrekao, kao Sveti Petar Isusa, bio je Dembele koji večeras pobedom uzima verovatno "Zlatnu loptu". Platio je to "udaljavanjem od stola", eliminacijom iz tima, jer Enrike nije Hrist, ne prašta. Dembele je doveo u pitanje trenerovo učenje, veći greh ne postoji. Ali, "Lućo" ga je preobratio, bacio pred kazneni prostor, oslobodio mu prostor i popustio laso kojim su ga vezivali u Barsi, zbog toga bi večeras Francuz mogao da postane najbolji na svetu.

Sigurni da Luis Enrike neće to priznati javno, ali ovo je za razliku od Barselone 2015. njegov tim, ekipa koja sledi ideju, pobeđuje iz udžbenika, pravi su štreberi.

Sa Barsom se to nije moglo, ko će naterati Mesija, Nejmara i Suareza da se brane, oni ne uklizavaju ni na Soniju. Isto je sa Mbapeom, njegov odlazak je mana sa neba za ovaj tim. Niko ništa Parizu nije poklonio, ništa nije došlo proviđenjem, magijom, iskrom nečije genijalnosti, sve što su napravili je okupano znojem. Pomor koji su napravili među Englezima ovog proleća je brižljivo upakovana trenerska rukotvorina Španca. Naravno da su tu dodavani majstorski radovi Kviče Kvaraškelije ili najkvalitetniji materijal uvezen arapskim petro-dolarima. Ali u ovom timu nema ničega što je varka, opsena ili čudo, ovo je najbolji PSŽ ikada, upravo jer je suština ispred forme.

To naravno ne garantuje ništa, čar finala je ćudljivost jednog događaja u vremenu, Ernesto Sabato je to objasnio u svojim esejima. Amerika je to izbegla finalnim serijama u košarci. Ali, u najpopularnijem sportu je princip NFL heroja upravo očitan u neizvesnosti ključnog dana. Tako da PSŽ i pored toga što je nabibao Enrikeovu skriptu nije siguran pred nadrkanim profesorom kakva je fudbalska lopta.

Šta ako Hakimi zaboravi u nekom trenutku mere terena kraj desne aut linije? Dimarko je esencija Interovog pristupa, jednom otpisan, uvek prisutan, dosadan do pobede. Ili prekid, PSŽ nije izabrana selekcija Hobita poput Barselone, ali nije ni tim koji može da dotakne nosem nebo u skoku. 

Inter je u onom finalu protiv Sitija, bio pod utiskom, pogrešnim, da je poraz suđen. Bez obzira što danas pričaju da su zaslužili više, nisu, u takvim mečevima jednom budete zec u svetlu farova, završite kao deo gulaša.

U to sam jedino siguran, neće ponoviti taj strah, progutali su ga jednom, previše su dobri da tako pogreše.

Ne slažem se sa pričom da je veći pritisak na PSŽ. Ovaj tim je napravljen da se vrati na isto mesto, za Inter je ovo "Last Dance" sa početka. 

Kako rekoh (ne uzimajte me toliko ozbiljno, uvek i na svakom mestu navijam protiv Intera), kada se gase svetla, noge oteknu, izvedba ponešto izgubi na gracioznosti, a razočaranje jutra čeka iza ugla...