Gušterov rep - Zbog čega Španija pobeđuje u fudbalu?

Prejaki su, čak i za svoja merila. 

Španija je u ovom veku postavila fudbalske standarde, kako sami umeju da kažu "a su manera". Njihov način, pokazao je sinoć De la Fuente, može da varira, ali "principio" je uvek isti. Naime, kao i u slučaju matadora hrabrost i umetnički momenat su presudni, nikako sama egzekucija. 

Svakako da je za svet bolje da Španci impresioniraju u fudbalu nego u ubijanju životinja, ali njihova istorija je hronika utisaka, korida ili društvo, svejedno. A ako se činjenice ne slažu sa predstavom? Pa, filozofski rečeno, tim gore po činjenice.

Kada sam izabrao Španiju pre prvenstva kao svog favorita vodio sam se samo jednim, neverovatnom sposobnošću da se regenerišu. Njihov fudbal je poput gušterovog repa, ne samo da će izrasti, već je uvek drugačiji.

O čemu se radi?

Španija je prešla prirodan put od gledanja kako stare istine odumiru do možda nevoljnog, ali svesnog prihvatanja nove realnosti. Podsetiću vas da su 2018. poput neke ambiciozne afričke reprezentacije smenili selektora par dana pred Mundijal i da je ta generacija "restlova" sa Pikeom, Ramosom, Inijestom simbolično, Bogu iza nogu, u Nižnjem Novgorodu ispratila tiki-taku (ili jednu od njenih dekadentnijih verzija) u večna lovišta.

Ono što se desilo kasnije je bilo neizbežno sticanje fudbalskog imuniteta novorođenčeta. Samo, ne zaboravite embriogenezu. Španci su u ljuljuškanje naslednika tiki-take uneli evropske titule u kategorijama do 19 i 21 godine, kao i svetsko finale za sedamnaestogodišnjake. Sve te "Rohite" su deo sistema koji je besplodni posed zamenio za direktniji pristup. 

De la Fuente nije rodonačelnik, ali jeste propovednik pragmatičnije igre. Njegov dolazak na klupu mladog tima je simbolični raskid sa starim kanonima koje je "predavao" prethodnik Albert Selades. Naime, nekadašnji fudbaler Barse je, uz brigu o mlađim selekcijama, bio deo dva loša Mundijala u prošloj deceniji kada su Španci morali da se suoče sa gubitkom moći zlatne generacije.

De La Fuente nije Baskijac, ali kao da jeste. Tako gde se rodio na severu se dodiruju Navara, Baskija i Aragon, ovo su pokrajine u kojima uspeva strašno vino i dominira hrabrost i buntovan duh. Principi kraljevstva Navare su kroz istoriju opiranje jačima, samostalnost u delovanju i donošenju odluka i insistiranje na direktnom pristupu rešavanja problema. Pisaću jednom o tome, za razliku od španskog juga, kako opada vrelina Sunca ljudi su sve mobilniji i spremniji da deluju. 

Ako znate istoriju baskijskih klubova, jasno vam je da i pored "cveta u dupetu", odnosno dosta srećnih okolnosti u doba vladavine Bilbaoa i Sosijedada u prvoj polovini osamdesetih i finala EP 1984. oni su povoljne okolnosti zaslužili. Mentalitetska istrajnost tih generacija ih je dovela do nezamislivih stravi. Iz tog tima 1984. uz pet igrača baskijskih klubova, još desetak ih je bio iz severnih pokrajina i iznad La Manče, tamo gde priroda i klima nisu baš naklonjeni ljudima.

Kada je Kasiljas 2008. podigao pehar u Beču kao simbol Rekonkviste fudbalske Evrope od strane Španija, u tom timu je dominirao "El Klasiko" vajb, mešavina Krojfovih istina i madridske navike za pobeđivanjem.

Čista simbolika, kako reče jedan čitalac posle sinoćnje pobede, "nije Španija, Baskija je", i ima istine u tome. Ovakav fudbal mogu da igraju samo timovi lišeni sumnje u ispravnost puta, jer su tim stazama već prolazili.

Ovaj tim je komponovan tako što je De la Fuente pošao od karaktera izbrušenog u mlađim kategorijama. 

Ako nešto ne možete da zamerite Špancima to je vera koju imaju u praksu. Svi njihovi treneri pobednici su sumnju u autoritet obuzdali i pristupom i rezultatom. U španskom mentalitetu nema blanko poverenja, niti vežbanja na dragocenim stvarima. U tom smislu, svako mora da prođe inicijaciju i, ako treba, ponovi greške kako bi dobio priliku tamo gde je ulog najveći. Sistemski, španski fudbal je otišao daleko ispred svih jer je insistirao na multidisciplinarnom pristupu ne samo igri, već stvarima uopšte. Oni su odbili da u novom dobu svoj talenat proglase za cilj i da jure za duhovima bolje prošlosti. 

Deluje kao običan zdrav razum, ali većina drugih velikih nacija to nije dokučila, bilo da je nesposobna da se menja, bilo da se samo plaši nepoznatog. Dok Italijani odustaju od fudbalske gerijatrije tek kada je fizički nemoguće držati status quo, Francuzi pokušavaju da mladost opreme mišićima, uzdajući se u prirodni smisao za igru crnog i braon dela svoje populacije, Nemci iznova padaju u zamku nesavršenog presinga, Španija je uvek spremna da mrda glanc-novim repom.

Zato je ovo vek Španije.