Kako je Predrag Mijatović išetao iz legende...

Mnogi su mislili da je Predrag Mijatović potreban Partizanu. Sada nakon svega, čini se da je Partizan bio potrebniji njemu. 

Zbog čega je tako, o tome kruže razne priče po sivom Beogradu i blatnjavim hodnicima fudbala ovdašnjeg. Jer, ko bi prihvatio da bude kulisa u klubu koji se iz nekog razloga održava na aparatima dok ožalošćena porodica izbegava da ga obilazi (pogledaj pod broj navijača na stadionu). Doduše, sa Mijatovićem je jednog popodneva, Čuka je beše bila sparing partner, stigla i dalja rodbina na JNA, obasjalo je tog dana iznad Humske. Samo, posle tog meča je klub saopštio da svi koji misle drugačije i ne moraju da dolaze, Grobari (ne mislim na južnu tribinu) su ga poslušali, stadion opet zvrji prazan.

Nikoga ne bi bilo briga da Mijatović nije simbol jedno boljeg sećanja na Partizan. Niko ne bi bi bio problem, jedan Vazura više ili manje, stvarno je svejedno. 

Pađa je uspeo putem kojim teže ide i to koračajući unazad. 

Oborio je svetski rekord u brzini poništavanja sopstvenog legata, izašao je iz legende, što je, priznaćete, podvig. Nije mali broj golubova koji su se pokakili na sopstveni spomenik, ali ovo baš smrdi. Nikada u novijoj istoriji reflektori nekoga nisu jače obasjavali (ne pričam o navijačkim ljubavima, to je subjektivno, nego o čistoj igračkoj klasi) na stadionu JNA.

I baš zbog toga je obrnuto, shodno magiji koju nam je podario, nikada takvo pomračenje nije viđeno.  Ova senka na Suncu je u grobarske kosti unela škripu i jezu. Mijatović, neporecivi velikan je sam sebi dozvolio da se pretvori u kralja Ibija. Menja trenere kao čarape, ispaljuje krupne reči po podkastima, trudi se da se dopadne svima, pa i neprijateljima. I sve to dok Partizan izgleda kao kombinacija Strašila, Lava i Limenog. Nema racio, ni hrabrost, ni srce. Doduše, neko zlurad bi rekao da od svega što je družina na putu za Oz ima makar Dorotine cipelice, jeste, bile su crvene boje. 

Samo, i u Ozu maska čarobnjaka brzo padne, tako je i sa Partizanom.

To da li će biti drugi ili peti, u trećoj ligi ili beogradskoj zoni, nebitno je.

Jer, Partizan kakvog smo znali postoji još samo u saopštenjima. Danas se vratio Srđan Blagojević, opečen od prethodnog izlaganja Kralju Suncu, sa svojim uslovima. Jedan je da se pomere Mijatovićevi ljudi iz stručnog štaba, što će reći trojanski konji. 

Jedino što novi-stari trener može je da završi drugi, kao prva pratilja, ako tako hoćete. 

Sa te strane, niko ozbiljan nije ni u vreme kada je proklamovana bitka za titulu verovao da Partizan može da uzme titulu. Postoji, jasno, priča za naivne i loženje mase, ali paradoksalno, nisu crno-beli puno izgubili ni smenom Blagojevića. U rezultatskom smislu, naravno. Jer, ako ih dovede do drugog mesta, to je pozicija koja je sa njim bila garantovana. Sada je samo teže ostati drugi, pošto je Mijatović rešio da se trka sa nogama u vreći.

Igre gladi koje više niko ne krije u Humskoj traju već duže vreme. Rat svih protiv svih je naravno prirodno stanje srpskog fudbala, mada, u naše doba, predstavlja samo buru u čaši vode, toliko fudbal ne zanima plebs. Što kaže Fon Klauzevic, svaki sukob savršeno ume da prepozna ljudsku slabost i trudi se da je iskoristi.

Mijatovićeva slabost? 

Partizan nije, u to sam prilično siguran.