Mančester Junajted - Moralni ili fudbalski imperativ? "Šta te briga, nećeš ti živeti u Kataru"

Fudbalski moral je pipava stvar, čak je negde na putu da postane oksimoron u modernoj igri.

Često je povika na neetičnost pojava i stvari, samo želja politički korektnog sveta da pokrije sopstveno ogledalo. U slučaju Mančester Junajteda, odraz u pomalo napuklom staklu dugo već nije baš prijatan oku, i ono što je sigurno je da i najbolji plastičar ne može da pomogne. 

Drugim rečima, dobri momci ne pobeđuju, jer u modernoj igri ne postoje. 

Kada se odlučujete između Glejzerovske pohlepe i masnog katarskog novca to baš i nije neki izbor, nije da vaš moralni svetionik sija sa pučine za šta god se odlučite.

Šta do sada znamo?

Šeik Jasim je sin bivšeg ministra inostranih poslova Katara, ovo možete da čitate, kao "blizak užem krugu vladara i član porodice". Jer, tu se pozocionirate po rodbinskim vezama u koncetričnim krugovima. Tako je Al-Kelaifi neki 178. rođak vladara u Dohi, ali mu je preporuka bila škola i poslovna sposobnost. To da je u srodstvu, makar i daljem sa dvorom se podrazumeva. U Kataru ne možete ništa bez krvnih zrnaca, pa tvrdnja da kupovina Junajteda nije državni posao, deluje smešno. I kao deja-vu, dakako, viđen prilikom ulaska Saudijaca u Njukasl.

Pisao sam o mekoj moći, katarski Mundijal je, osim što je bio prilika da porodica pokaže da uspešno može da maskira unutrašnje sistemske probleme, kombinaciju feudalnog i sistema državnog kapitalizma, čitav hepening je povećao ugled države. Naravno, ne na mestima gde se odlučuje, tu će onaj od nafte masni novac učiniti sve, već u kolektivnoj, plastelinskoj svesti malog čoveka. 

Običan Englez se dobro proveo, Doha može da pritrpi šarenilo različitosti na mesec dana, neće se neki fudbalski navijač navraćati na one futurističke stadione i proveravati koliko je nesrećnika iz Bangladeša ugrađeno u svaki stub. 

Da, tačno je da Katar ima PSŽ i od njega neće odustati, mada su se pomalo zabrinuli u onom Cirque du Soleil od kluba. Problem Pariza je geopolitički, predaleko je od Lamanša, odnosno PL. Jer, tu se kupuje prestiž i vidljivost milijardi, ko gleda francusku ligu osim ponekog hipstera iz frankofonskih zemalja?

Kataru je u stalnom merenju kome je duži sa Saudijskom Arabijom potrebna najbolja pozornica na svetu. Al-Kelaifi je pozvan u Dohu pre nekoliko meseci, naloženo mu je da istraži mogućnost kupovine većinskog paketa u Totenhemu, ali od toga nije bilo ništa.

Ovo je pravi plen za veliki kalibar, Mančester Junajted je među par pomenutih svetskih pozornica, deo masovne kulture, tvrđava globalizma. Ako padne u ruke Arapima, a sva je prilika da hoće, ta će se zastava videti baš svuda i lepršati u lice i gej zajednici i borcima za ljudska prava i potomcima žrtava kafale-robovske varijante zakona o radu.

Bilo kakvo poređenje sa Njukaslom vas isključuje iz ozbiljne rasprave, nije u pitanju fudbal. Domet "Svraka" je ograničen, Mančester Junajted je ideja čijom kupovinom prerastate u pokret. Drugim rečima, kao i svaka globalna zajebancija, taj klub je postao poseban pravac fudbalske filozofije, ne teorija, nego čitava škola mišljenja, ako me razumete. 

I u okviru tog posebnog toma fudbalske hrestomatije sabrano je toliko različitosti i interesa da kupovina može da zazvuči kao restauracija ideja koje su odavno proterane sa stadiona.

Jasim je izbegavao ideološke tačke mogućih sukoba, napravio je "92 Fondaciju". Ovaj broj bi trebalo da otopi led na tribinama nostalgično gladnim za velikim godinama uspeha. Fergijeve "Bebe" su,pozajmile klasu da ih niko nije pitao.  Izvori oko Gerija Nevila i Bekama, prirodnih vođa pomenute generacije su potvrdili da oni sa tim nemaju nikakve veze, iako se Beks upetljao u poslove sa Dohom, kao fudbalski ambasador ili tako nešto...

Potencijalni vlasnik se deklarisao kao veliki navijač kluba, službeni biografi su ubacili poglavlje u kome je gledao Junajted sa tribina, mada niko nije mogao da utvrdi kada. Jeste završio englesku vojnu školu, jer Katar prezire neke druge vrednosti zapadnih demokratija, ali divi se obrazovanju, pa je moguće da čitava priča nije izmišljena.

A i koga briga, njegov protivkandidat najbogatiji Britanac Ser Džim Ratklif je stvarno navijač "Đavola", ali je kupio Nicu, a takmičio se, makar publiciteta radi u priči oko preuzimanja Čelsija. Novac nema klupsku pripadnost, mada želja da se pojave Amerikanci ili da Ratklif baci rukavicu Kataru nije realna, makar u ovom trenutku. Ni bogati hemičar koji je rođen u obližnjem Oldamu, ni misteriozni američki konzorcijum koji zastupa fond Eliot (bivši vlasnici Milana) nema novca da kupi čitav paket.

Katar želi 100% vlasništva.

Glejzerima to odgovara, izmuzli su klub za ovih 18 godina, tu baš nijedna kofa sa mlekom nije završila van njihovog domašaja. Trošili jesu, ali samo kao PR da uguše pokliče onih sa zeleno-žutim šalovima. Stopa amortizacije je prezrena stvar u takvom načinu poslovanja, trening centar u Karingtonu je ostao isti. Dok su ostali velikani gradili svemirske brodove, u Junajtedu su nastavili da farbaju kulise u Potemkinovim selima. Svedoci kažu da je klub ruiniran i zaostao na svaki način, i moralno, ako vam je do etike sa početka teksta, i rezultatski i tehnološki.

Glejzeri su primenili sve moguće postulate prljavog biznisa kako bi izvlačili pare, a konstatacija da svi to rade neće pomoći Junajtedu. Prvo, jer posle Fergusona nije bilo dovoljno senke da pokrije nepočinstva vlasnika, drugo, nad klubom je sprovedena neka vrste tranzicione prevare i to u zemlji u kojoj su te teme bile aktuelne pre nekoliko vekova. Ispražnjene su police sa vrednim stvarima, ostavljen šut i nagaravljeni zidovi. 

Zbog toga dileme nema, Junajtedu će biti bolje, ne ideološki, to je potpuna druga šolja čaja, što kažu Englezi, već kvalitativno. Ne treba nikakva druga garancija od pećine sa blagom koje ne presušuje. Doha će, ako treba sprovesti poseban "parovod" do "Old Traforda" bilo novog, bilo renoviranog. Zezam se, ali imaju toliko novca da će Siti vratiti na fabrička podešavanja. Ne zaboravite, Abu Dabi je krenuo od Marka Hjuza, Valeri Božinova, Martina Petrova i Robinja koji je, ubeđen sam, verovao da je potpisao za Čelsi.

Ovo je drugačija situacija. Bez obzira na sve loše, ispod te štroke sadašnjih vlasnika postoji dobra osnova da se stvari uglačaju brže nego u komšiluku.

Zato dilema sa početka i ne postoji, neko će već, plaćen istim novcem koji politička korektnost prezire, istom tom političkom korektnošću ubediti vlasnike da što se desi u Dohi, ostaje u Dohi. Drugim rečima, u njihova četiri zida (kako to ružno zvuči, ali je na žalost tako) mogu da rade šta hoće.

Derivacija ideologije, odnosno njeno prilagođavanje i proizvođenje u sluškinju interesa gornje kaste nije ništa novo, tu je teoriju Teodor Gajger razradio u vreme kada je Mančester Junajted imao par titula i jedan kup, pre nešto manje od veka...

Na kraju, da parafraziram Čerčila, "šta vas briga navijači, nećete vi živeti u Kataru".