Partizanovo madridsko šibanje - Senjor Ljulj, Panterov teča i "što te tuku ovi dobri ljudi"?

Da, uvek možeš da izabereš način kako ćeš izgubiti, ali i pobediti kada si mnogo bolji, što je slučaj u seriji između Reala i Partizana. 

Na žalost, ovo je slučaj samo u teoriji i pijanim smatranjima teče-smarača na porodičnim okupljanjima.

Sigurno da neki dalji rođak Kevina Pantera iz Bronksa u ovom trenutku pametuje kako je trebalo da se uzdrži (pri tome, kako to obično biva u klasom razdvojenim familijama, ljuteći se što je KP uspeo talentom da pobedi slabe životne šanse) i kako je košarka samo igra.

Ljulj? 

Radi se o tome, da osim ako, što kaže izreka, niste ili idiot ili vam nije stalo, ne postoji dobar gubitnik. Ako ćeš pasti, to mora da bude uz tresak. Tako i treba razumeti reakciju senjora Ljulja. 

Priče koje neuki šire, fazon, "Šta mu je to trebalo na kraju karijere" odišu gubitništvom. Jer, narečeni, gle čuda, zavičajni Katalonac nije baš imao vremena da primi gubitnički pelcer. 

Prvo, ne može se ni stačno pobeđivati bez posledice, odnosno stvaranja navike. 

Drugo, niko od nas ne voli da mu neko narušava sliku o samom sebi.

Treće, nemoć i frustracija su kauzalitet, pritoke poremećaja u ponašanju. Ne postoji ni jedan bes (svaki je slep) pravednički ili onaj drugi) koji se završava mekim prizemljenjem. Kolekcionar trofeja Ljulj se survao u provaliju, zaličivši sebi na kokošku umesto letećeg predatora, I to je jedna nova situacija, tu nema mehanizma naučenog ponašanja. Serhi je stekao velikodušnost kroz trijumfe, to je mnogo lakše od suočavanja sa sopstvenim nesavršenostima.

Nemojte pogrešno shvatiti, nema opravdanja, kako za Ljulja, tako ni za "no name" beka Dobrovodice koji ti zavali šamarčinu na 0:2. Ali ako stavite stvari u kontekst, likovi kao Ljulj baš prave ogromne kratere kada ih sa Olimpa povuče sila zemljine teže.

Priče da je Real ovo smislio pripadaju pripovedanju nevakcinisanog šamana na leđima gigantske kornjače koja na sebi nosi planetu. 

Bez zezanja, ostavite se teorija zavere, Real je zapodenuo kavgu jer je shvatio da je u kafani fajront i da će im u bližoj budućnosti biti zabranjen ulaz. Svaki rmpalija još od Golijata je isti kada ga pogodiš praćkom među oči, od pada se zatrese svet. Nije tajna da su, uz svu kurtoaziju, očekivali da će isprašiti Partizan u kome je trener veća zvezda od igrača. Zbog toga i ona patetična vajkanja da se mečevi odlučuju na terenu.

To je opšte mesto Ćusa Matea. Jer, svakom čoporu je lakše (tako i crno-belom) kada onaj sa najoštrijim zubima pamti mnoge zime. Željko Obradović je, ne umanjujem igrače, pokazao suštinsku stvar, ne košarkašku, životnu, nema slučajnog uspeha i priučenog lidera. Negde u dubini, igrači Reala su posle prve utakmice znali (Hezonja bio i dovoljno iskren da to izgovori na poluvremenu) da se čitava stvar neće dobro završiti. Možda su i sebe uveravali da greše, ali kada se suočite sa najvećim strahom, pa svi valjda imamo sličnu reakciju kada između leđa i zida nema ničega.

Ako ste očekivali da će se nasmešiti i pružiti ruku boljem, pa savetovao bih vam da pročitate knjigu Rolanda Lazenbija o "troprstenovanju" Lejkersa sa početka veka i rahmetli Kobi Brajantu. Neću da spojlujem strašno štivo, ali  u psihi velikana, ili aspiranta na taj status, je da bolji ne postoji.

Pa šta ako činjenice tvrde suprotno? Dajte da ih ubedimo nekonvencionalnim načinom da greše (rečnikom DB, "što te tuku ovi dobri ljudi") 

Zbog čega govorim samo o Ljulju?

Pa jer Panterova reakcija nije za analizu, lik je prilično tih za standard američkih košarkaša, batinaju ga na normu ove sezone, ćuti i igra...

Jednostavno, svečarski vatromet može da se završi i na pogrešan način, nije kao da ti dobar razlog garantuje isti takav završetak proslave. Ljudi se potuku i oko kumine frizure na svadbi i bidermajera, neće na utakmici pred mnogo većim brojem svedoka nacvrcanih tenzijom i potrebom da impresioniraš svet. 

Sve ostalo je drugari, razrada, Jabusele ne može da kontroliše emociju, čovek je kenjkao čitavu utakmicu kao da je onaj teča sa početka priče. Ako pratite momka, on je "Lesor za siromašne" sa značajnom falinkom, publika ga ne voli. Bez zajebancije, ako bih tipovao na čoveka koji će se potruditi da te osramoti na javnom mestu, Jabusele bi mi bio prvi pik.

Da sada neki moj teča iz Kragujevca ne zavapi, "Dobro Borise, ali šta sada, daj neko rešenje", nema apsolutno nikakve izvesnosti emocije.

Željko će kofama ledene vode ohladiti čopor. Svi znate da je Obradović mister Wolf iz "Petparačkih Priča", čovek, kažu oni koji su igrali za njega, ima ideju za svaku škakljivu situaciju.

Više se bojim za navijače, jedinka prihvata princip većine. Jutros sam se prisetio uglađenih gospođa koje se pretvaraju u Vizigote na tribinama Arene. Smejao bih se, ali sam i sam takav (varvar, ne gospođa, da ne bude zabune).

Najveći gubitak je Egzum i dok Partizanovci od jutros prinose mentalnu žrtvu i molitvu Asklepiju, grčkom Bogu medicine i zaštitniku povređenih i bolesnih, Dante je u jednom od svojih krugova pakla. Ne zbog Reala, ta će priča biti završena u Beogradu, već majskog prevrata koji planira Partizan. 

I to je rana iz madridske noći koja može da zagnoji i nema nikakve veze sa "Kraljem". U glavama Madridisti su abdicirali pre Ljuljovog pesničarenja, tamo niko ne veruje u restauraciju.

Živela revolucija i valjda neće večerati svoju decu...