Prodavac dobrih uspomena - Rekvijem za Ćiru Blaževića

Ima ta priča iz Rijeke (inače ne verujem lovačkim doživljajima fudbalera ali ova je potvrđena) na prelazu između sedamdesetih i osamdesetih. Znate kako je to bilo, postojao je nacionalni ključ, svako je morao da odglumi nekakvu rolu u bratstvu i jedinstvu Južnih Slovena, dok krije dedinu čakiju iz rata na tavanu. Elem, taj jadranski tim, obično sa nekolicinom romantika u ofanzivi i surovom half linijom za batinjanje protivnoka pozadi, bio je, kako se u to vreme govorilo, multinacionalni. Kombinacija autohtonih, domicilnih šerifa i došljaka sa većma pogrešnim nastavkom u prezimenu.

Kako pomiriti to "mešano meso" kako ih prezrivo nazivaju ksenofobne budale u ovim balkanskim vukojebinama? 

Pa, rahmetli Ćiro Blažević je izmislio formulu. Ili je prepisao od nekog mudraca, svejedno. 

Odveo bi Srbe na stranu, pozivao se na njihovu ratničku krv i podsetio ih da preci nisu uzmicali. Onda bi nekog sledećeg dana, poručio "svojima" da je ona stena na Kantridi i ono hladnjikavo more njihova kuća i da će im Vlasi oteti tim, ako ne pokažu da su bolji. Opsenar ih je spakovao u njima razumljive kategorije, ta Rijeka je igrala sa Ćirom četvrtinale KPK, ispala od Juventusa, ali pre toga održala remi bez golova u svom gradu.

Kako rekoh, tu iluziju da je svačiji, taj topli osmeh koji je razoružavao prisutne, Blažević je čitave karijere primenjivao i prema novinarima. Smatrao ih je za korisne idiote, upotrebljive neznalice, neka mi Bog oprosti bio je za većinu u pravu. Odvede te dobri Ćiro u stranu, šapuće ti sladostrasno da si najbolje piskaralo, da ostali baš nemaju pojma, i cela ta kamarila veruje da je izabrana za intimusa i čuvara tajne. 

Osamdesetih kada je Ćiro osvajao titulu sa Dinamom, delovao je subverzivno. Onaj beli šal po čemu ga fudbalske analfabete pamte (on je uistinu bio mnogo više od toga) služio je da ga izdvoji.U isto vreme je pojačavapo sumnjičavost čuvara samoupravnog fudbala. 

Od trenera se očekivalo da bude u radnoj uniformi, u onim groznim Adidas šuškavcima za tržište istočne Evrope (jedino su gore stajali Rumunima), da nosi kilo blata na kopačkama kraj klupe nedeljom popodne dok izvikuje psovke i savete na utakmici. Svako drugačiji izazivao je podozrenje i automatski je smatran za prevaranta i pretnju. U Prištini su tu kombinaciju pozeraja i oratorskih sposobnosti plaćali zlatom. Ćiro je prezirao jugoslovenski dinar, ali znao je šta ne gubi vrednost. On je Prištinu uveo u ligu, a eto slučaj je hteo da potomak gubitnika iz Drugog Svetskog Rata, Ćiro glavom i bradom (doduše istorija je rešila da revidira samu sebe u pitanjima pobede i poraza) pruži najveći doprinos umirućoj ligi. Jer tom sanatorijumu su nedostajali Albanci, loptačka verzija Bora i Ramiza. Falio je i reprezentaciji jedan predstavnik iz pokrajine, na sreću Jugoslavija je imala Fadilja Vokrija i Ćiru da ga trenira tu jednu sezonu.

Sklon sam da verujem da se Srbi i Hrvati ne bi poklali da se tu ovaj kralj kozerije pitao. 

Ćiro bi ih ubedio i jedne i druge da je bolje da zavaljaju oružje nekim Avganistancima i nastave verbalno da se mrze. Imao je rezon, bolje da se kupaš u parama, nego u krvi. Nije neka nauka, zaista, ali kao i novinare, Blažević je i nacije na ovom prostoru posmatrao kao trojanske konje svoje ambicije. Ona nije bila ispunjena do kraja jer se nije dokopao Zvezdine klupe, ali znate kako, previše je tu bilo policijskog posla za odraditi kako bi se uklonile barikade oko Marakane. 

Slučaj je, opet (da li samo slučaj) hteo da pošalje Roberta Prosinečkog u Beograd, kasnije će "Veliki Žuti" izbrisati sve granice i ostvariti Ćirine snove. 

Nisam baš uveren da ta priča o pocepanoj diplomi, ako Robi postane igrač, kojom su Ćiri mahali ispred nosa godinama može da se protumači kao neznanje. Prvo, čovek je uvek bio teatralan u nastupu, ali i izjavama. Buka reči za njega je bila način da provuče svoju priču ispod radara. 

Oprostite, ali ne mogu da poverujem da jedan od fudbalski najpismenijih trenera svog vremena ne ume da pročita bukvar u kome je na prvoj strani, umesto druga Tita, drug Robert. Nije Ćiro lišio Dinamo ničega, Prosinečki ne bi u tom timu postao Decembarski, jer ta ekipa nije mogao da istrpi genija, prosto je tako. Kada se naposletku vratio u Zagreb, već nagrižen dimom Marlbora, malo im je trebalo da Robija prevare za pare. Možda grešim, ali Prosinečki Ćiri puno duguje sa ove istorijske distance.

Kada je u pitanju kovanica "Trener svih trenera", propagandni slogan kojim je Blažević naplaćivao svoje uspehe iz prethodnog veka, otrcana je. Tu dolazimo do šizme u mišljenjima. Jedni vide hrvatski uspeh iz 1998. kao Blaževićevog  ličnog duha iz boce, drugi samo kao potvrdu roditelja svakog uspeha, naći se na pravom mestu u pravo vreme. 

Na strani Hrvatske (jeste, zavidim) je ostalo mentalno najbolje i najpatriotskije od jugoslovenske igre.

Ne mislite stvarno valjda da je Šuker bolji igrač od Mijatovića ili da su Štimci tih vremena za prineti pokojnom Sinišu Mihajloviću? Nisu, ali na reprezentativnom nivou glava je uvek ispred veštine u nogama. Taj tim je znao za koga igra. I tu je Ćiro, koristeći patriotizam, ili nacionalni zanos sličan Tarzanovom šaketanju po grudima, bio dragocen u svlačionici. Bacio je još nekoliko metar drva u dobro naloženu vatru, ostalo je istorija. Istina, povijest sa manom, Tiram je pragmatično baš velikim šmrkom ugasio taj plamen što se dizao u nebo,

Sve posle bila je razrada, kombinacija, Ćiro me je uvek podsećao na Sir Olivera (ok, boomer) balkanskog fudbala. Elegantan, slatkorečiv, tačno ga zamišljate kako lupeški diže slušalicu i kaže "Cijena? Prava sitnica". 

"Moglo mu se", obično u kafani mudro prozbore dok prosipaju rakiju za likom koji vam je prodavao trikove u koje ste silno želeli da verujete, koji vam je pričao baš ono što želite da čujete, koji vam je dozirao laskanje u bočicama, taman toliko da ne posumnjate. 

Prospite neki alkohol za Ćirom, valja se, njegov šarm je činio svet boljim, više za njega samoga, ali i drugi su se ogrebali o tog zeca što je vadio iz šešira sve ove godine. 

Verovatno ima i spakovanu spiku za Svetog Petra na kapiji. I kladim se da će mu proći, to je ipak Ćiro...