Željko i koncept "Partizan"- Kako pobeđivati uprkos nečemu?

Željko Obradović mora da ostane.

Možda je prejako, neko će reći jedino mora da se umre, po mogućstvu na plaži. Samo "The Coach", ima tu sreću ili nesreću, zavisi kako posmatrate, da ga legat obavezuje. Valja izglancati taj spomenik koji su mu hodočasnici podigli i nikako ne dozvoliti da ga golubovi unerede. 

Duguje li nam šta?

Nama baš ništa. Sebi?  E, o tome bi se moglo govoriti.

Suština je da ovaj odnos nije običan, za svedoke pozivam njegove reči da će biti tu i kada ode, kao deo one patnje dostojne gomile koja je vazda bila bolja od kluba. Nije tajna, Partizan su ovakvim učinili navijači. Ne nužno organizovani i ne bolnih grudi od busanja i dokazivanja da su oni prava priča, a da su ostali samo simpatizeri, šminkeri ili u novije vreme skupljači dopamina po socijalnim mrežama. Dobro, možda i simpatizeri vole lajkove, ljudski je, ali razumeti koncept Partizana bez velikih reči ne može svako.

Tako da Željko Obradović ili treba da nam poveri zbog čega radi ono što nije nikada, odlazi usred sezone, ili da ostane sa nama. On je iz Čačka, ergo, nije strašljiv. 

Zbog čega ovo kažem? Pa setite se kako su se navijači, i sam Željko, takođe navijač, osećali kada je propao transfer Mirotića, kakav je žuč tu kuljao. Pisao sam tada, bolje je da ne dođe, Partizan nije za kolebljivce. Ovo su vremena u kojima čovekova kičma puca pod teretom uloga koje mu nameću, odnosno poželjnog obrasca ponašanja.  

Ali u ovoj smutnji ono što je dozvoljeno volu, nije Jupiteru. 

Drugim rečima, onaj narod na aerodromu danas je Željkov, deo crno-belih svedoka, sekte kojoj i sam pripada. Vernici koji čuda očekuju isključivo u njegovoj režiji. Jer, mi stariji smo videli već jedno u najgore doba. Jasno da to nije samo Željkova titula, ali je vreme taj istanbulski trijumf pretvorilo u pomenuti koncept, sadržan u tome da "pobeđuješ uprkos nečemu, umesto zbog nečega". I simbol toga nekako je ostao trener početnik.

Očekivati da bilo ko sa ovih prostora nešto osvoji tako što će sakupiti dovoljno zlata da zaslepi ostale je utopija. Ovo nisu osamdesete, imperije su propale, granice su se izgubile, globalni svet ždere novac u stalnoj potrazi za novim pašnjakom. Koliko god para da imate, Jevreji, Arapi, španske i grčke košarkaške sekcije, turske trošadžije i ruski Monako će imati više. 

Zato vam je Željko hleb nasušni. Zbog nade, vere u čuda koja i drži Partizan sve ove post-Duletove godine. Ali za veru je potreban i pastir i pastva. To je ovde suština, današnje hodočašće je to pokazalo.

Kada govorimo o javnoj tajni, sukobu sa pojedinim igračima, to je problem percepcije, i navijača i samog Željka Obradovića. Oni igraju za novac, emocija ume da se odbije od profesionalca kao od zida. Te priče sa ljubljenjem grbova, energijom koju daju tribine, shvatanjem težine dresa, pa dobar su materijal za Netflix, stvarnost je ponešto drugačija. Ko ne može da isporuči treba da ode. Kvalitet rada je povezan i sa trpljenjem šefa. Nijedan nije idealan kao ni sam radnik nije cveće, u obe uloge sam prilično veliki smarač, ako tako hoćete. Samo, ovaj portal radi 16 godina, kao kombinacija vere i navike da se trpe drugi ljudi, sa svim manama i ponekom vrlinom.

Što se mene tiče igrači su listopadni, Željko je zimzelen. Ovo misli većina, pitanje je samo interesa da se to kaže. I sve pišem u smislu pomenutog koncepta Partizana. Ako na njemu počne da se skuplja prašina biće to kraj kluba koji su neki voleli.