Fudbalska močvara ili kako ćemo proždrati Veljka Paunovića za doručak...

Znate verovatno, (ili ste čuli kao Danica za Madagarskar), onaj mit o Saturnu koji proždire svog sina kako bi sprečio svrgavanje sa trona. Slika je prestrašna, Gojino razočaranje Španijom, krunom koja je gutala budućnost podanika rezultirare su crnim periodom čiji je vrhunac upravo pomenuto delo.

E, tako će srpski fudbal će proždrati Veljka Paunovića kao i mnoge pre njega. U pitanju je sport - serijski uništitelj tuđih budućnosti, niko ovde ne potraje dovoljno da postane nezgodan za žvakanje.

Priče o novom početku Srbije imaju baš dosta nastavaka, kvaliteta džepnih, ljubavnih romana u kojima se doduše zagubi hepiend i razočara domaćicu na plaži. Tako je i sa srpskim loptanjem, sve će učiniti da zajebu stvari na pola, da povuku voljne i dobronamerne u blato, ne trpe vrlinu.

Srbija nije fudbalska zemlja, niti se publika razume, niti voli (morate da razlikujete ljubav prema pobedi od one prema suštini, odnosno igri) što svakako urotnicima olakšava posao. Jer,  slepima uvek možeš da prodaš foru da je sunčano, ne mogu da provere. Često se tu i tamo neki polutrener i šaljivi analitičar skromnih intelektualnih kvaliteta zakači za "kult reprezentacije", kao nedostižni ideal. Jer, da ima kulta, da možemo samo da prinesemo žrtvu za uspeh, sve bi bilo drugačije. Da je tog oltara, umilostivili bismo fudbalske bogove. Tako razmišlja svaki verujući u deus ex machina. 

 Očekivati od fudbala uspeh je kao da pokušavaš da autohtonu, vračarsku toj-pudlu naučiš da igra šah. Jeste, pokazaće ona entuzijazam, srušiti figure, možda pojesti kralja, samo to po udžbenicima nije pobeda. Drugim rečima, fudbal ovdašnji promašuje poentu, ima tome oduvek.. Ovde se obožavaju pobede u omladinskom fudbalu, onu najslavniju, novozelandsku, baštini sadašnji selektor. Mii smo  svojevremeno doživljavali orgazme na prvenstvima Evrope za mlade, sve se čudeći kasnije kako nikako taj tinejdžerski uspeh ne prenesemo u vode ozbiljnog fudbala.

Drugo, priče o nadarenosti domaćih fudbalera su realne koliko i da kažemo da  planski izvozimo pamet u srećnije zemlje. Svaki transfer je "uprkos", a ne zahvaljujući radu sa klincima. Uporedite proizvod sa dijamantima iz afričkih rudnika, izvozimo sirovinu. Zato sam svojevremeno nazvao, zamereno mi je, Srbiju “zemljom štoperčina”. Ništa pežorativno, mi smo dinarska škola fudbala, imamo kvalitetan, čvrst, materijal koji će biti obrađen negde drugde. I to nije problem, roba cirkuliše 100 puta brže nego onomad,  kada su ludi komunisti zabranjivali fudbalerima da odlaze u inostranstvo pre 28. godine (u isto vreme su puškom terali materijal za bauštelu u zemlje zapadnih demokratija)

Navijači i fudbaleri su našli u Srbiji minimalni zajednički imenitelj, stalo im je do uspeha bez muke

Braćo, znam Hrvata koji je putovao da gleda prijateljski meč protiv Hong Konga, i to nije bio sam, ekipica od desetak izabranih je pratila spektakl sa tribina. Ne kažem da nije do rezultata, to je proces u kome se posledica hrani razlogom, istovremeno porodivši novi razlog. Kod uspešnih fudbalskih nacija  je to krug. Kod nas liči na na kupu sa čijeg se vrha širi virus trujući čitavu strukturu. Što se samih fudbalera tiče, to je već čuvena priča o šrafu koji nikako ne paše uz maticu. Delom jer šraf pomisli da je sam matica, delom jer je i matica najčešće pogrešne mere. To vam je ona priča uz pivo, “kako su dobri u stranim klubovima, a u reprezentaciji se vuku na terenu”.

O Stojković Draganu pisao sam godinama, njega je zatekao proklamovani uspeh. Kao turistički vodič je organizovao odlazak na veliko takmičenje, ali bi se ti izleti pretvarali i letovanje iz paka.  Naime, kad bi grupa zvana reprezentacija otišla, izgledalo je kao da nisu znali ni gde je hotel, ni plaža, a desilo se eto i da ih je zateklo loše vreme. Ne, bez zezanja, ne postoji tim koji je više egzotika na velikom takmičenju od Srbije. Da se dodeljuje titula “Mis mokre majice”, ispostavilo bi se da naš nacionalni tim učestvuje bez atributa, toliko tamo ne pripadamo.

I sada, na sve to, stiže dečko koji je prevario sudbinu jednog prosečnog kluba kakav je Ovijedo, da bi mu saopštili da oni nose u imenu Real,  i da traže nekoga ko će se boriti za Ligu šampiona. Nije do njega, već do predstave nekakvih nesposobnjakovića o sopstvenoj veličini.. Ali, ovo, ovo naše, je ipak do Veljka. Nemoguće da ne zna da u ovoj močvari komarci naplaćuju danak u krvi nemilosrdno, nema veze kakvog je kvaliteta. Čak, čini se da su u nekom uvrnutom poretku stvari slađi oni koji su udisali nešto kvalitetniji kiseonik od ovog u post-tranzicionoj Srbiji.

Veljkovo ime doneće ogromna očekivanja, ali i idealnog žrtvenog jarca kada ga baruština bude okupala. Tu se prljava voda mreška i davi neoprezne i dovoljno naivne da pomisle da će isušiti drevnu močvaru. Vidim i najavljen je povratak igrača koji su birali selektora što je tek nonsens. U ozbiljnim korporativnim timovima službenik ne može da bira šefa, niti da svoje čašćavanje prisustvom uslovljava izgledom direktorske strukture. To što je neko odbio da igra dok je selektor Dragan ga automatski diskvalifikuje kao dostojnog da se pojavi posle promena.

Neću da pominjem sistem, na to ste alergični, znam, i sam sam, kakva je to rabota kad se ne može preko noći i na “ura”?  Kakva je bedastoća praviti plan za bilo šta? Nije to u našoj prirodi da se bavimo trivijalnostima pripreme, analize, spremanjem alternativnih mogućnosti, predviđanjem situacije, to je fudbalski štreberaj. Samo improvizacija, nenadmašna mašta fudbalskih Brazilaca, “inat”, “ono naše”. Jbg, jedini problem je što  nikako fudbal da nauči srpski, da ga ceo svet razume.

I dok se to ne desi, naoštrićemo zube, treba sažvakati i ispljunuti Veljka, kao mnoge pre njega. 

Ne okreći se sine..