San mi je bio da čuvam Ronaldinja, a ustvari je on sačuvao moj talenat

Tada je, cela bivša Juga navijala za Milan, očekivano, zbog Deja Savićevića i Zvonimira Bobana, koji su dejstvovali po desnoj strani i uništili Giljermea Amora i Serhija Barhuana.

Kapelov Milan je te noći rasplakao čitavu Kataloniju, a Dejo Savićević onim lobom svog sedmogodišnjeg sunarodnika, mene, kog su svi gledali čudno jer sam tada verovatno jedini na ovim prostorima navijao za Krojfove bordo-plave.

Bio je potom period u kom nije bilo mnogo sreće za moj već tada, a tvoj budući tim, jer usledile jesu neke titule, ali i mračan Van Galov trš-holandizam za Zendenima, Rajzigerima, Bogardeima, Hespima i još mnogim kojih se nerado sećam.

Bio je onda i period kada je naš Radomir Antić, seo na klupu januara 2003. godine, kad smo bili tik iznad zone ispadanja. Mister je Pujola pomerio sa desnob boka u centralu, Ćavija 30 metara gore, Inijestu u prvi tim, Valdesa na gol, a moj tadašnji i tvoj budući tim odveo do Kupa UEFA.

Bilo je leto 2003. godine, kada si došao na Kamp nou. Dočekasmo te kao Madrid, i ostatak Španije - Franka, verujući da ćeš Ti biti naš odgovor na sve mračne godine iza nas.



Bio je 3. septembar iste, 2003. godine (OK, to sam morao da proverim) kada si postigao prvi gol za naše bordo-plave, koji je na najbolji mogući način najavio sve ono najlepše što smo u tvom i mom večnom detinjstvu mogli da doživimo i ti i ja. Sve do jula 2008. kada te je Pep pustio u Milan, i to mu nikada neću oprostiti, pa sve da je uzeo još tri triplete.



Kada sam krenuo da pišem ovaj tekst u tvoju čast, jer si se konačno vratio kući, i olakšao mi da te tražim po Barseloni, a ne po karnevalu u Riju, povezao sam sve one noći kada si me ti usrećio nekim svojim novim ''namigom'' na terenu, i bogami, tek ćemo se prisetiti svih, kada se sretnemo uživo, već ove godine.

Onako, od oka, prvo ću se setiti, bože moj, kako si samo onom somu Ramosu dva puta, iste večeri, za iste pare, namestio sve pršljenove, kako si naterao one razmažene Madriđane da ustanu i da plaču i aplaudiraju u isto vreme. E Roni, te večeri sam spiskao sav džeparac, u Pujolovom dresu sa brojem 24.

Da, to mi je bio prvi original dres koji sam dobio kao 13-godišnjak, kada je i retko ko znao ko je taj čupavi što uklizava i glavom gde treba.



A gol protiv Čelsija? Kad si odsekao Murinja koji se plašio samo tebe čak i kada je imao 3:0? Izgubismo 4:2, ali sada kada bismo pitali normalan svet po čemu pamti taj meč, rekli bi ''po onom Ronijevom špicokom i Čehovoj izvedbi ''Hipnotiziran'' ''.

E zato te volim. Jer, mi i kada smo gubili sa tobom, bili smo srećni zbog šmeka koji si nam davao. Zbog iskrenosti, zbog dečačkog osmeha kada pobeđujemo ili iste takve tuge kada gubimo.

Ne brini, znam ja mnogo tvojih anegdota, ali papir u doba klikolova, ne trpi dovoljno za sve ono o čemu ćemo ti i ja naširoko, uz vince pričati na obali Mediterana. O golu Verderu 6. decembra 2005. godine, iste večeri kada sam položio kolokvijum iz komunikologije i saznao da će se roditi mali Milan, koji je danas veliki ''Katalonac'' sa nepunih 10 godina.

Sećaš li se šta si tada rekao Deku? Podsetiću te - ''Idite na centar i čekajte me, dajem ga''. A potom si ga spakovao onom MMA Viseu ispod zida i mi prođosmo pobedom od 2:0 (drugi dao Žili), dalje u osminu finala.



Volim da se setim gola Saragosi iz slobodnjaka u nadoknadi, kad si ga zavukao u 90. A onaj meč sa Milanom na San Siru?! Andrea Pirlo i Gatuzo u epizodi ''u pet kod ringišpila''?! Asistencija za Žilija?

Sećam se i jednog nebitnog poraza u Pamploni, kada si asistirao bratu Henriku Larsonu, a ja objašnjavao mojima da treba da me puste da se isplačem, kao pravi 17-godišnjak. Kada si molio Samija Etoa na ''La Romaledi'' da ne napusti teren zbog rasističkih uvreda, a kasnije mu dodao za pobedu.

Jaoo, a kada si slomio kičmu jednom NESTI, i Didi poslao loptu kroz uši, a brat Larson skače da te pokrije dresom da sudija ne vidi i ne da ti žuti?

Ok, naravno, sećam se i čuvenih makazica protiv Viljareala, poslednjeg gola u našem svetom dresu na ''Visente Kalderonu'', asistencije za prvi Leov gol u Barsi, ali to znaju svi.



Ne znam, bojim se da i kada budem imao 80 godina, tako neke 2067. i dalje ću navijati jednako kao i te 1994. Tačnije, ubeđen sam u to, zato ću i doći ove godine biciklom do Barse, da, od Novog Sada, da ti sve ovo ispričam.

Iskreno, unapred mogu da ti kažem da se divim svemu što je uradio Pep, trio Ćavi-Inijesta-Mesi, kasnije Vilja-Pedro, MSN... ali, nikada nisam bio srećniji, nego kada si me ti podsetio zašto ne treba da odustajem od svoje strasti, svojih snova.  

I zato je za mene najlepša moguća vest da si od ove nedelje ambasador našeg kluba, jer za to ne postoji bolja osoba od Tebe.

Od tog 19. novembra 2004. godine, kada si poslagao odbranu Reala i naterao ih da budu domine, čunjevi, gomila slomljenih pršljenova razbacanih po terenu, da ih traže po DNK analizi, znao sam da ćemo se jednog dana sresti. I zato ti hvala što neću morati da pedalam do Atlantika, da isti preplivam kao Dunav, a posle i dalje verglam po obodima Južne Amerike i po Riju, sve do tvoje kuće.



Znaš, smešno zvuči, ali tebi znam da mogu otvoreno da priznam, kada si ti stigao u Barsu, ja sam imao 16 godina, i iako nisam mogao da igram ni u svom Proleteru iz Zrenjanina, i tada sam, i dalje verovao da ću nekako stići makar do Barselone B da te čuvam na jednom treningu. Jer, ja sam bio teški, prespremni desni bek, onaj dosadni, kao onomad kada te je smarao Kalid Bularuz sa brojem 9 na leđima.

Priznaćemo, i ti i ja, da je mnogo bolje što sam ubrzo shvatio da je bolje da se okrenem talentu ka pisanju i novinarstvu, i da na, neki drugi način, zakažem ''jedan na jedan'' sa tobom.

Jer, znam da ćemo se ovako najbolje razumeti. Kao što si ti večiti dečak sa Bubamarom među nogama, tako sam i ja mali krelac sa 12 svojih različitih dresova, u svojoj bordo-plavoj sobi koji netremice, evo, već dvadeset i kusur godina gleda naše bordo-plave.

Zato ću i ove godine da dođem biciklom do Barse. Pa kako drugačije? Dečaci nemaju drugo prevozno sredstvo, a ni luđe, ni lepše snove. A ti to najbolje znaš.

I zato, Roni, hvala ti za sve trikove, golove, driblinge, pobede, osmehe i inspiraciju da ne odustajem.

P.S. Nađi nekog da ti prevede sve ovo dok ne odvozam tih 2.300 kilometara, mada i da ne uspeš, sporazumećemo se ti i ja svakako.

Ljubi te brat, Ćomi Longinov iz Zrenjanina