Sautgejt - Zbog čega bi Englezi mogli da budu neprijatno iznenađeni u budućnosti?

U fudbalskom smislu Garet Sautgejt deli Englesku na način koji javnost recimo posmatra legat Vinstona Čerčila ili Margaret Tačer. 

Naravno da će vremenska distanca tek staviti komparaciju u jasniji okvir. 

Ako vam se ovo čini banalnim ili preteranim, podsetiću vas (pisao sam o tome) da je fudbal emanacije engleske imperijalne svesti, ali i klica sumnje i lakog prezira prema stvarnosti koja ne odgovara predstavi. Drugim rečima, pobednik u ratu i pobednik u fudbalu se u engleskom sistemu vrednosti smeštaju u iste naćve. 

Sautgejt, sadržan u svojevrsnom maču iz kamena kakav je fudbal kao najkrupniji imenilac engleskog jedinstva je jedan od najuspešnijih selektora ikada. Ne govorim samo o brojevima, pričam o kontantnosti puta i koherentnosti ideje koju je imao. 

Lako je sada nipodaštavati njegov uticaj, svi pali se suoče sa stopalima gomile koja lako zaboravlja i preteško oprašta. Premotajte osam godina unazad i naći ćete blamiranje protiv Islanda kao najnižu tačku, fudbalski bunar u kome je Engleska mlatarala ručicama...

Ili, posmatrajte to ovako, dugi niz godina pre Sautgejta, Engleska je bila hipstersko loženje ili nostalgija matoraca, niko ih nije shvatao ozbiljno.

Sad, zagunđaće za kafanskim stolovima da su ti timovi voljnih i limitiranih bili slabiji od Sautgejtovog. Samo, ako tako posmatrate stvari, gotovo svaki Italijan, da ne uzimamo don Fabija kao reper je bolji trener od onoga što podrazumevate pod engleskim menadžerom.

Nisam siguran da bi bilo ko uradio više sa Engleskom od tihog pristojnog čoveka sa severa. Njegov fudbalski legat u očima zemljaka sastojao od promašenog penala protiv Nemaca 1996. i reklame za picu koju je hrabro izneo sa sapatnicima iz još jedne utakmice u kojoj pobeđuju Germani, Vodlom i "Psihom" Pirsom. Dakle, krenuo je iz hendikepa...

Paradoksalno, Garetova Engleska je bila najbolja na takmičenju na kome je napravila, na oko najgori rezultat. Jer, oni su Francusku držali u šahu, tim čiji je selektor taktički analfabeta (za šta se Sautgejt sada proglašava) to ne bi bio u stanju da učini.

Procena "Gazballa", Sautgejtovog načina, polazi od pogrešne premise odnosno hajpa o engleskoj klasi. Ne, ovi igrači nisu bolji ni od španskih, ni od francuskih, ni od južnoameričkih. Stvar je percepcije i globalnog šarma Premijer Lige ta očaranost engleskom klasom.

Po meni, pitanje je da li je selektor imao drugo rešenje da tim ugradi u tolike završnice velikih takmičenja. To da su igrali slabo na ovom prvenstvu do polufinala ne osporavam, ali nemojte da utisak brkate sa kakvoćom. Ako tri puta okrenete stvari, ima nešto i do karaktera, prelako ljudi nečiji uspeh proglašavaju za sreću.

Sautgejt nije taktički genije, ali nije ni neznalica. Biće pre da su naciji, koja je vazda imala mlečne zube kada je fudbal u pitanju, sa čvršćom vilicom očvrsnule i neke druge stvari. Kada se napucate kao što je Engleska učinila, jasno da očekujete da vam se i ogledalo divi. I to viđenje stvari kao sudbinskih (tim je predodređen da pobedi jer je ovo najjača Engleska u poslednjih x godina) ima sve odlike tinejdžerskog loženja, odnosno nekritičkog posmatranja stvari.

Jeste prijatelji, Engleska je bolja od standarda na koje nas je prošlost navikla, uz jedan problem, i ostali su bolji.

Fudbal je carstvo cinika, sigurno je da Sautgejt koji polaže na atmosferu, odnos među ljudima, okupljanje oko vatre patriotskog osećanja, ponekada ne može da razdvoji pretpostavljenu dobru volju svojih igrača od njihovog ega. Od Belingemovih vrisaka "ko drugi" koji iritiraju ekipu, Pikfordovih neuroza, klupske podeljenosti (ima i toga, iako se o tome baš glasno ćuti) nije baš lako sastaviti tim kome su navika postale završnice velikih takmičenja.

Ako ulazimo u detalje: 

Da, Sautgejt teško odoleva porivu da popravlja, umesto da menja stvari.

Da, neki njegovi izbori su teško prihvatljivi, ali devet od deset ozbiljnih trenera će pretpostaviti Kola Palmera pa i Gordona Grilišu. Jer, ok je da vam se sviđa lepršavost Džeka Griliša, ali najvećim timovima je potrebna izvesnost umesto neočekivanih sila koje se pojave i reše stvari. 

Da, ostao je bez Megvajera, nije želeo da čeka još jedna racionalnost na delu. Ali, ako pođemo od toga da je teško uz nesavršenost Stonsovog štoperskog dela (meni će zauvek biti bolji kao vezni igrač), nije baš da su ostali štoperi delovali loše. 

Gde biste uklopili Rašforda, Medisona, Hendersona i šta bi to kvalitativno donelo? Baš ništa, ako mene pitate, niko osim možda čarobnjaka Merlina ne može da vidi da bi bilo šta krenulo drugačije da je promenio personalna rešenja.

Baš ugodno za uši deluje tvrdnja da bi bolji trener doneo bolji rezultat.

Ovakva opšta mesta će namerno isključiti činjenicu da Engleska ne može da nađe boljeg trenera. U smislu da ako ne odustanu od stranca, niko od stručnjaka koji se pominju, Hau, Poter, Li Karlsli nije kvalitativni pomak.

Klop neće sesti na klupu, neće ni Pep, ovaj drugi sigurno ne bi prihvatio da se samo godinu sprema za Mundijal. Zamislite Pepa koji dolazi u septembru 2025. i ima jedno pet termina po pet dana da nametne timu svoje kanone?

Uz kulturološke i sve druge razlike to već miriše na katastrofu. 

Na neki način, selektori pobednici manjak vremena ugrade u insistiranje ne na automatizmu već vrednostima tipa atmosfere i tolerancije. Između ostalog, Kapelo nije uspeo i zbog toga. Jer probao je da vojnike drži na okupu pet dana u tri meseca i onda ih pusti kućama, izvan dometa svoje norme. Kako se završilo, pa sećate se...

Ne bih baš Garetov pristup odbacivao, fudbal sa ljudskim licem mnogo češće uspeva u reprezentativnom nego u klupskom fudbalu. 

Uostalom da sačekamo, valjda ćemo biti tu 2026. godine. Engleska bi mogla da bude neprijatno iznenađena, čini se da u ovom trenutku previše toga, kada je tim u pitanju, podrazumevaju...