Španija je dostojna, ali zbog čega bi bilo dobro da Engleska pobedi?

Englezi imaju specifičan odnos prema svojoj reprezentaciji. Iskreno je i vole i mrze.

Neumerena emocija iz njih izvlači i najbolje i najgore. Nije čudno zbog čega se institucije plaše porodičnog nasilja sutra uveče, ako umesto slavlja gnev pokulja kroz onu crnu ciglu iz Viktorijanskog perioda.  I čelnici FA su slično godište kao i solidna engleska gradnj, negde  sa prelaza vekova. Preciznije između Viktorije i Edvarda, XIX i XX stoleća.

Šalim se, ali postoji prilično precizan opis najstarijeg fudbalskog saveza na svetu, od pre nekih četvrt veka. Pet službenika, sekretarica koja je starija od požutele slike rahmetli Elizabete koja joj bleji iznad glave, u memljivom hodniku.

Doduše, stvari su se zbog biologije menjale, stigle su mlađe službenice,, recimo izvesna Farija Alam, ali tu priču možda bolje da ispriča, Sven Goran Eriksen, Šveđanin u centru tipičmo britanskog skandala. Kada smo već kod ovog selektora, do njega je bilo nezamislivo da stranac predvodi "Gordi Albion., Oni omatoreli lordovi što su u Elizabetino ime vladali fudbalon na ostrvu su odolevali decenijama. Kasnije je stigao Kapelo, ali ni poslednji trenersk don nije mogao da promeni gubitnički mentalitet očeva osnivača. Igru jesu izmislili, ali ne i način da u njoj pobeđuju.

U stvari Engleska je bila najuspešnija (moram malo da budem zloban) kada se nije takmičila sa drugima i bez dokaza tvrdila da je najbolja. Posle su ih ogoleli oni koje su učili fudbalu i ništa više nije bilo isto.

U stvar,i PL je postala to što jeste  jer je ispunila uslov svih uslova, da nema baš ništa sa savezom i reprezentacijom, Napustili stare kanone izolacije i samodovoljnosti, uvezli know how, iskopirali NFL sistem i danas su fudbalska verzija Coca-Cole. Da pet ili šest ljudi iz vodećih klubova nisu izašli iz  okamenjene strukture danas bi i dalje engleski fudbal bio čvrstinom i nalikom na golubije govno. Vini Džons bi verovatno postao patrijarh tamošnjeg fudbala, a huligani i dalje bili dekor na tribinama.

No da se vratimo početku priče.

Englezi su verovatno narod koji najviše razume fudbal.

Slušate ponekad jednim uhom raspravu muzejskog obezbeđenja (desilo se) o Pepovom Sitiju,, ljudi bi bili mnogo suvisliji stručni konsultanti od onih osnovaca što gledate na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Ne zezam se, narod tamo poznaje igru i divi se umeću, suprotno uvreženim mišljenjima da je bitno jedino na palac potražiti klamponju od 195 centimetara što mu je lopta na zemlji prirodni neprijatelj.

To je predrasuda, potez koji možete videti u beogradskim balonima svake večeri tamo se nagrađuje grupnim uzdahom, ushićeni su kao maturanti na ekskurziji u Amsterdamu. 

Jasno da u takvoj eksploziji čula, oni često i prenaglašeno vide sopstvenu nesavršenost. Kada igra nacionalni tim nema Južnoamerikanca da te oplemeni, italijanskog šarmantnog cinizma, nema ni one impresivne moći francuskog veziste kome umesto srca kuca buldožer. Englez, obično nadmoćni podanik nekadašnje imperije se oseti inferiorno. Taj mamurluk koji osećaju kada ih po milioniti put otrezni stvarnost rađa mržnju prema reprezentaciji. Tada ih učini gorima nego što jesu, probije ponornica rasizma i svega što pokušavaju da zakopaju političkom korektnošću. Mali Saka je porastao u ozbiljnog baticu, setite se kako su on, Sančo i Rašford prošli nakon penala protiv Italije. 

Nije baš da biste očekivali verbalno vraćanje u robovske lance klinaca koji su te večeri na Vembliju zajedno imali tek nešto više od 60 godine, samo jer su se uplašili besmrtnosti.

Alli kada je fudbal u pitanju, Englezi su smrtno ozbiljni. Nigde na svetu ne postoji takva strast, niti želja da se igri podredi sve kao na ostrvu. Ostavite me Južne Amerike, njima je fudbal povod i problem, kod Engleza je raison d'etre. 

Drugim rečima mogu da ga krive za svoje psihičko stanje, nikako za egzistenciju i nedaću. I u mnogo gorim periodima svoje istorije, Englezi su u fudbalu videli nadu, a ne uzrok patnje. I na neki način je simbolički kroz istoriju  jedino ispravno bilo da im Sveti Gral neprestano izmiče, jer oni su jedini garant da potraga nikada neće biti obustavljena.

U ovom finalu startovaće iz podređene pozicije. Znaju da je tako, ali upravo ih to čini optimistima. Nije toliki paradoks kao što se čini, od kada ih je Piksi razbio na startu sa 0:1 (nemojte podleći euforiji što kažu kreatori paralelne stvarnosti u medijima ovdašnjim) njihova percepcija tima se ne menja.

Dosadni su kao Sautgejt (lik je obučen kao Čarli Šin za siromašne, ali je prototip nekog Džona Bula sa severa Engleske), inspirativni kao muzika u liftu, prevrtljivi poput londonskog neba, taktički pristup im je nerazumljiv kao da je ispao iz Šekpirovog govora. U svakoj utakmici Engleska prođe toliko faza da ako ne pratite baš pažljivo, niste ni sigurni u kom ste činu drame. One su se na ovom prvenstvu završavale klicanjem i olakšanjem. Sve te emocije će u nedelju uveče biti sahranjene cunamijem besa ako ne pobede.

Španija je raskošna, sa onom decom brzom poput vetra što su bezbrižno uskočila u par brojeva veće kopačke i nastavila da se igraju. 

Ali, Španija je i drugačija, lažno se predstavlja.  

Video sam negde sliku De La Fuentea, selektor u odnosu na svoje dane na klupi "Rohite" odnosno mlade reprezentacije izgleda fizički neprepoznatljivo. Kao oni likovi na Instagramu (one slike “pre i “posle”) što su od sredovečnog, mlohavog računovođe uspeli da se transformišu u mišićavog penzosa. Nekako je španski selektor od učitelja postao narednik i to se oseća i u igri. Nemojte biti zavedeni španskim konfetama i duhom čirlidersica,, tim je mnogo čvršći nego što izgleda, ne bih se da sam na mestu Engleza baš mnogo uzdao u pretpostavku da Španija ne ume da pati. Nemačka je već to probala, da ih pretuče, završilo je u suzama.. Na kraju krajeva, teško da ćete stići da udarite Jamala, Nika i Olma...

Nema sumnje, za mene bar, Španija je atraktivija, oku prijemčivija, lopta im je saveznik, jednostavno bolji su. 

Možete stvari da postavite ovako. 

Da je Danska tukla Piksijeve "Galaktikose", Engleska bi završila u drugoj polovini žreba. Da li bi izbacili Nemačku i Francusku sa onakvom igrom? 

Pa ne možemo znati, ali niko nam ne brani ni da pretpostavljamo…

Da, Španija je zaslužila ovu titulu, rekao sam već, sposobnost da se regenerišu i ponude nešto novo fudbalskom svetu u ovom veku ih čini dostojnima.

A opet, voleo bih da Engleska pobedi i prvi put navijam za njih. 

Nekako to bi značilo reset fudbalske civilizacije i novo brojanje vremena…