Tihi velikan "Čika Dače" - Poslednji pozdrav Čika Ljubi

Bio sam osmi razred. Reče ćale:

"Hajde, upadaj u kola, vodim te na jedno mesto, da probamo nešto."

Trening je bio u 13.30, a sluđeni pubertetlija u meni nije mogao da sakrije zadovoljstvo kada je izašao na teren "Čika Dače". 

"Ovo je čika Ljuba, a vi vidite sad šta ćete", reče moj Radoslav i okrete se. Kopačke mi je poneo, ali rukavice nisam imao. 

"Sale, ti imaš neke rezervne rukavice, pozajmi mu jedne za danas", reče čika Ljuba, a onda sam krenuo u zagrevanje sa ostalom šestoricom golmana, uglavnom moje generacije, koji su već trenirali kod Ljube godinama unazad. Branili su za razne kategorije Radničkog, neki u Šumadiji, neki u Erdogliji. Kao dete sa sela, pomalo opčinjen činjenicom da sam zgazio u kopačkama na "Čika Daču", nisam znao kako se zovem, ali bukvalno. U glavi mi je bilo samo kako ću sutra u školi da pričam gde sam bio. 

Da, rekao sam da sam Aleksandar, ali su me oni prozvali "Sale", i tako su me zvali narednih pet treninga dok se nisam osilio da kažem da sam "Aca". 

Čika Ljuba mi je predstavljen kao najbolji trener golmana u Jugoslaviji. Jedan od njegovih učenika, Vlada Dizdarević (mislim da je kasnije branio i na Malti), živeo je tada kod njegove majke kao podstanar. 

"Čoveče, da ti znaš kakve isečke iz novina ima ta žena. Ljubine neke neverovatne odbrane, fotografije, izveštaje... Čovek je stvarno legenda", rekao mi je Vlada jednom prilikom. 

Sećam se i treninga sa Sašom Stamenkovićem koji je malo kasnije bio u Radničkom, dolazio je i Srđan Soldatović koji je tih godina branio za Železnik, ranije Nenad Erić. Ne mogu da se setim imena jednog golmana iz Kruševca, loknaste kose, predstavljali su ga kao velikog talenta. No, čini se da je najveći talenat bio Nikola Jeremić iz moje generacije, momak kojeg je kao klinca kupio Piksi u Crvenu zvezdu, izdvojio neke ozbiljne pare, a izdvajao se i godinu dana mlađi Žare Trifunović, kasnije prvi golman Radničkog do jedne teške povrede kada je na njegovo mesto došao Čančarević. 

Spisak njegovih "sinova" je dugačak, čika Ljuba je bio tihi velikan za kog malo ljudi zna, čovek koji je stvarao golmane, reprezentativce, a oni stariji mogu da potvrde kakav je to golman bio na terenu.

Ono što ja mogu da vam kažem jeste da je u svojih 50 i kusur godina imao 5 od 5 "dropki" sa gola na gol na jednom treningu u Badnjevcu. Da je svaki njegov udarac išao u rašlje kada bi oni bolji od mene bili na golu. Da je svaki njegov šut išao meni malo iznad prstiju pravo u mrežu. Kada bi hteo da me podigne, spustio je malo loptu, taman onoliko da je zakačim suprotnom rukom, a da ona ode preko gola za aplauze svih prisutnih. 

Ako je bio golman bolji nego što je bio šuter, onda je bio najbolji. 

Terao nas je da radimo nogama, nogama i samo nogama, pa koliko smo samo puta na Bubnju bili u nekom pesku kako bi nam noge bile teške, da bi posle toga na onom kamenu od terena sve bilo lagano. 

"Spusti se dole u stav i budi lagan na nogama! Na prste!", rečenice koja i dalje odjekuju u mojoj glavi sa početaka, rečenica koju sam toliko puta čuo da je rekao i drugima i rečenica koja je pravila reprezentativce. 

Sećam se i jedne upečatljive rečenice. Deda me je dovezao i ostao ne treningu, seo tamo na onu vreću do severne tribine gde padaju skakači uvis, a posle pola sata je samo izustio: 

"Ovaj čovek je lud!"

Mene je oblikovao kao osobu u tih par godina rada, isprsio me je, naučio disciplini, radu, da moram dobro da se potrudim ako želim da budem bolji od nekog. Njegove lekcije su mi u glavi i kada gledam golmanske greške, ponavljaju se iz vikenda u vikend, ponavljaju se i na "Čika Dači" i svaki put pomislim u sebi:

"Kako bi bilo drugačije da je čika Ljuba i dalje trener golmana Radničkog."

Dugo ga nisam video. Prošlo je desetak godina, par puta sam se pitao da li je živ. Danas je Radnički objavio tužnu vest, preminuo je Ljuba Simić. 

Nisam više tako osećajan kakav sam bio ranije. Sećam se da je pre 10-15 godina moj mozak malo drugačije shvatao smrti. Evo, uzmimo primer Žote i primer Antonija Puerte. Dok je Puerta učinio osećaj tuge vidljiv na meni, Žota nije. No, čika Ljuba je nešto drugo, valjda shvatiš da ti je čovek značio nešto u životu, otuda i neka nagla vrućina u stomaku.

Današnji dan će, ipak, biti tužan...