Partizan je uvreda u produženom trajanju, čiji se kraj ne nazire

Sve što je moglo da se kaže o ovom Partizanu već je rečeno, više puta, na finiji i na jako grub način, tako da je teško bilo šta novo primetiti posle još jedne bruke u Evroligi, na putu ka dnu elitnog evropskog klupskog takmičenja.

Koliko su samo puta navijači i mediji gledajući skup pojedinaca u Partizanovom dresu pomislili "od ovog ne može gore", samo da bi bili razuvereni koliko u sledećem kolu? A najgore od svega je što ovo ovako lako može da traje do kraja sezone, sa navijačima ili bez njih u hali.

A nije delovalo tako večeras u početku, iako smo ponovo beležili neke do tad nezabeležene stvari. Skup ljudi u Partizanovim dresovima pozdravljen je mlakim, performativnim aplauzom pri ulasku, novi trener još slabije, ali tradicija je bila poštovana. A onda smo na predstavljanju čuli zvižduke Džabariju Parkeru i Tajriku Džonsu, svi znamo zašto.

A kad je meč počeo, delovalo je da su stvari krenule u pravom smeru i da se tim "otpušio". Kameron Pejn je sjajno legao, delovalo je da tim prodisao, ulazili su svi šutevi i Partizan je vodio. A onda su usledile prve izmene i ljudi u crno-belim dresovima su od 28:17, došli do 43:58 na kraju prvog poluvremena.

Došli su do toga da su se svi igrači Makabija upisali u strelce već u prvom poluvremenu (da li ste to ikad videli?), da bi na kraju treće deonice došli do 92 primljena poena. Pa, stvarno… Besmisleno je nabrajati šta košarkaški nije valjalo, jer da bismo došli do toga, trebalo bi da se igra neka košarka.

I onda je došao kraj meča i taj Tajrik je ušao u žestoku svađu sa publikom, a moglo se sa više strana čuti (što je neprovereno i nemojte uzimati još kao istinu) da je imao i nepristojnu gestikulaciju prema navijačima… Nema se reči za ovo.

A što se tiče Parkera - on nije ni igrao, a posle meča je izašao sa uvek istim izrazom lica koji ima i svojim grickalicama u plastičnim posudama za hranu, što je stvar kojoj pristupa sa entuzijazmom i do koje mu je stalo, kad već do Partizana, košarke i ličnog dostojanstva nije.

Sad, što se tiče toga kako to prekinuti, ovo je stvar psihologije i to za neko stručno lice. A svaki psihijatar će vam reći da neko mora da zaista želi promenu da bi počeo da menja neke stvari. Nismo zaista sigurni da pojedinci ovde uopšte žele da menjaju svoj pristup.

A što se tiče toga kako to prekinuti - pa jako teško, skoro nemoguće. Igrači nemaju ugovore o radu kao mi, ostali "smrtnici". Ne postoji u njihovim ugovorima nikakva odredba o lošoj igri, nezalaganju ili bilo šta slično, a sindikat igrača (ELPA) brani finansijsko kažnjavanje, brani da se igrači kazne samostalnim treniranjem, brani treninge u šest ujutru, brani maltene bilo kakvo disciplinovanje igrača.

Prema tome, Tajrik može da "fleksuje" za kamere i bira kada će da ga zaboli nešto misteriozno pred dugačke lekove, Parker može da se posveti svojoj hrani, ostali ne moraju da uče ni košarku, kamoli šta je to igrati za istorijski klub i grb koji ljudima u publici znači kao član porodice. Osim ako ne prekrše klupski pravilnik o disciplini, ali to teško da će se desiti.

Kao što smo i ranije govorili, krivaca je ovde više, ova situacija u Partizanu je sistem spojenih sudova, zaista ne postoji samo jedan krivac, iako je predsednik Ostoja Mijailović sada dežurni negativac. Naravno da ima i on svoj deo odgovornosti, ali ovde bi kao predsednik i prvi čovek kluba morao da uradi nešto ozbiljnije i transparentnije, jer ako ovako ostane, za mesec i po dana će ova sramno mala brojka od 13.000 "i kusur" navijača koji su u hali gledali Makabi izgledati kao naučna fantastika.

O tome da li Đoan Penjaroja i Pejn konačno shvataju gde su došli i u kakvoj situaciji, o tome kako je vređan Žarko Paspalj - drugi put. Nažalost, dugačka je sezona, predugačka…