SP 1974 - Smena trofeja i fudbalske filozofije

Bio je to jubilarni 10. Mundijal koji se ikada održao, a domaćin je bila Zapadna Nemačka u periodu od 13. juna do 7. jula 1974. godine. Između ostalog, ostaće upamćeno i po tome što je došlo do smene trofeja budući da je neposredno pred start šampionata, promovisan novi pehar namenjen pobedniku. To je ovaj koji danas poznajemo i on je delo italijanskog majstora Silvija Gazanige. Prethodni se nalazi unutar odaja Fudbalske asocijacije Brazila budući da su četiri godine pre reprezentativci „selesaa“ osvojili treći Mundijal, pa je tako trofej Žil Rime tajno završio u njihovim rukama.

Učestvovalo je 16 timova iz pet konfederacija, a sve se održalo u devet gradova. Finale je, naravno, bilo rezervisano za Berlin i „Olimpijski stadion“. Bilo je ovo prvo Svetsko prvenstvo koje je otvarao branilac titule (u ovom slučaju Brazil). Bilo je tu još novina. Konkretno, predstavljen je novi format koji nije dugo zaživeo. Učesnici su bili podeljeni u četiri grupe po četiri ekipe, da bi prva dva tima iz svake skupine prošla u narednu fazu koja je takođe bila grupna. Potom bi pobednici dve grupe igrali finale. Predstavljeno je i izvođenje penala u nokaut utakmicama ukoliko ne bude pobednika posle 120 minuta. Ipak, na ovom Prvenstvu nije se dogodio slučaj koji bi u praksi proizveo novo pravilo. Takođe, selekcija domaćina je tada imala privilegiju da svoje mečeve igra u izdvojenom terminu od ostalih utakmica.

Na turniru se našla i selekcija Jugoslavije, koja se tako vratila posle dva uzastopno propuštena Mundijala i tim Miljana Miljanića bio je jedan od devet koja je dala Evropa. Jugoslavija je bila druga u grupi iza Škotske i ispred Brazila sa daleko najboljom gol-razlikom zahvaljujući pobedi od 9:0 protiv selekcije Zaira, današnjeg DR Kongoa. Jugoslavija je ispala odmah u narednoj fazi.

U prvoj grupi nalazili su se domaćin Zapadna Nemačka, Istočna Nemačka, Čile i Australija, a dva nemačka sastava pronašla su svoj put ka narednoj fazi. Presedan na ovom turniru godoio se kada je Čileanac Karlos Garido isključen postavši tako prvi fudbaler ikada na Mundijalima koji je dobio crveni karton. To pravilo je pokrenuto na SP 1970. ali nijedan igrač ga na tom takmičenju nije dobio.

Treću grupu činili su Holandija kao prvoplasirana, Švedska, Bugarska i potom Urugvaj, dok su u četvrtoj bili Poljska, Argentina, Italija i Haiti koji je tada poslednji put učestvovao na Mudijalu.

Za sedamdesete godine prošlog veka vezuje se i pojam „Totalni fudbal“ koji je predstavljen od strane reprezentacije Holandije i živ je i dan danas. Bila je to revolucionarna taktika koja je promenila istoriju ovog sporta i način na koji se on do tada posmatrao, a podrazumevala je izostanak stacioniranih pozicija, već su svi igrali sve, uprošteno rečeno, izuzev golmana. To je naravno izazivalo ogromnu pažnju gledalaca, dok protivnici nisu imali previše rešenja za ovaj novi stil igre koji je dirigovao čuveni Johan Krojf.  Kasnije ga je pretočio i u svoju trenersku karijeru.

Titulu svetskog prvaka na kraju je osvojila selekcija Zapadne Nemačke koja je pred 86.000 ljudi u Berlinu savladala upravo Holandiju sa 2:1. Bilo je to lično za Holanđane budući da su nosili ožiljke iz bitke u Drugom svetskom ratu.

„Briga me za rezultat, neka bude 1:0 samo da ih pobedimo i ponizimo na terenu. Mrzim ih. Ubili su mi porodicu, oca, sestru, dvojicu braće. Svaki put kad se susretnem s njima osećam mržnju“, kazao je tada holandski vezista Vim van Hamegen.

Ipak, ostali su poraženi što je ocenjeno nacionalnom tragedijom, porazom svih poraza... Gerd Miler je bio čovek koji je doneo trijumf Zapadnoj Nemačkoj, prethodno je Holandija povela preko Niskensa, a izjednačio je Pol Brajtner.

Bivši predsednik FIFA Žoao Avelaž smatrao je čak i da je ovo Svetsko prvenstvo namešteno u korist Zapadne Nemačke. On je bio svedok meča Brazila i Holandije, arbitar je bio Nemac i sudio je protiv „selesaa“ sve vreme. Brazil je eliminisan sa 2:0.