SP 1994 - "Mali Buda", Hristo Stoičkov, "leteći" Lečkov, smrt Eskobara i tužni kraj Maradone!

Domaćin: SAD
Broj učesnika: 24
Šampion: Brazil
Vicešampion: Italija
Najbolji strelci: Hristo Stoičkov, Oleg Saljenko (6 golova)

Svetsko prvenstvo u SAD 1994. godine još jedno je koje ćemo pamtiti i po Dijego Armandu Maradoni, nažalost, ne na lep način, pošto je na njemu praktično završio karijeru. Takođe, još tragičniji događaj je smrt kolumbijskog reprezentativca Andresa Eskobara, koji je ubijen u domovini pošto je postigao autogol na meču protiv domaćina Amerike. 

Da krenemo redom - ovo je bio poslednji šampionat na kom su učestvovale 24 reprezentacije, jer je od narednog 1998. u Francuskoj učestvovalo 32. Na Mundijalu u SAD nije bilo mesta za reprezentaciju Jugoslavije, koja je u tom trenutku bila pod sankcijama zbog ratnog stanja u zemlji. Ta generacija, ista koja je proterana sa prethodnog EP 1992. u Švedskoj, definitivno bi bila jedna od favorita za titulu prvaka sveta, jer su u tom trenutku u najboljim godinama bili - Dragan Stojković Piksi, Dejo Savićević, Robert Prosinečki, Zvonimir Boban, Davor Šuker, Siniša Mihajlović je stasavao u ubitačnog igrača, a tu su bili i Vlada Jugović, da ne nabrajamo i mnoge hrvatske igrače koji su četiri godine kasnije ostvarili istorijski uspeh trećim mestom.

I još jedna posebna zanimljivost je da je sa Hristom Stoičkovim "Zlatnu kopačku" SP sa po šest golova podelio Rus Oleg Saljenko koji je pet od šest pogodaka postigao u pobedi nad Kamerunom. Rusi su ispali u grupi, a Bugari sa Stoičkovim stigli do polufinala.

No, vraćamo se na učesnike, a definitivno su turnir obeležili finalisti Brazil i Italija, ali i iznenađenje turnira - Bugarska i Rumunija. 

Rumuni su stigli čak do četvrtfinala, gde su ih na penale eliminisali Šveđani, a prethodno su bili prvi u grupi ispred Švajcarske, SAD i Kolumbije. Baš u ovoj grupi, u drugom kolu, nakon što je Andres Eskobar postigao autogol, SAD je pobedila Kolumbiju 2:1 i našla se na trećem mestu koje je vodilo u osminu, a Kolumbijci su morali kući. Po dolasku, Eskobar je ubijen, a iako nikada nije tačno otkriven razlog smrti, sumnja se da je bio koban baš autogol protiv omržene Amerike. 

Bugari su bili svojevrsno čudo, a prošli su grupu sa šest bodova koliko su imali i Nigerija, debitant na turniru, te Argentina. Bugari su nizali čuda, pobedili su Meksiko u osmini finala na penale, a potom je usledila najveća pobeda u istoriji ove zemlje. Golovima Stoičkova i Lečkova pobedili su aktuelne svetske prvake Nemce i otišli u polufinale. Iako je u polufinalu neverovatni Stoičkov postigao novi gol, iz penala, Roberto Bađo je dao dva gola za Italijane i odveo ih u finale. Bugari su u meču za treće mesto izgubili od Šveđana sa čak 4:0.  

Pre nego što se osvrnemo na put finalista do samog kraja, da se vratimo na Argentinu, odnosno Maradonu. Dijego Armando je na turnir došao na pragu svoje 34. godine, uveliko se znalo da ima problema sa drogom zbog čega je i bio suspendovan. Argentina je imala jaku generaciju, pojavio se debitant mladi Gabrijel Omar Batistuta. Argentinci su razbili grčku na startu 4:0, Batistuta je postigao het-trik, a Maradona postigao četvrti pogodak. Ostaće upamćena njegova divljačka proslava gola kada je pljunuo u kameru i po grimasi su svi nagađali da je bio pod dejstvom narkotika i na tom meču. 

Argentinci su u drugom kolu dobili Nigeriju 2:0 golovima Kaniđe i tako obezbedili plasman u osminu finala. Međutim, tada se desilo nešto što nikada nije viđeno, Maradonu su odmah sa terena odveli na doping test, čime su želeli i da ga etiketiraju i ponize. Maradona je "pao" na efedrin, FIFA je jedva čekala da ga ponovo suspendije, nakon što je prethodno u 1991. kažnjen na 15 meseci zabrane igranja zbog kokaina u krvi. 

To je ostavilo traga na celu Argentinu, koja je u trećem kolu u rezultatski nebitnom meču izgubila od Bugarske - 0:2. U osmini finala u neverovatnoj utakmici, Rumunija je pobedila favorizovanu Argentinu rezultatom 3:2. Mnogi se i danas pitaju šta bi bilo da Amerikanci "namerno" nisu samo čekali trenutak da odvedu Maradonu na doping test i osramote i njega i Argentince. Iako je Dijego Armando bio na zalasku karijere, novi talas talenata doneo je strašnu generaciju koja bi svakako mogla da ide mnogo dalje da je pored sebe imala i vođu i lidera Maradonu.

I za kraj, idemo na finaliste. Brazilci su u grupi bili prvi ispred Švedske, Rusije i Kameruna, a onda su u osmini finala golom Bebeta srušili domaćina SAD rezultatom 1:0. Usledio je istorijski susret sa Holanđanima u četvrtfinalu koji su Brazilci dobili 3:2, a ako se sećate, tada je nastalo čuveno radovanje sa "ljuljanjem bebe" u režili Romarija, Bebeta i Mazinja. 

Brazilci su u polufinalu teškom mukom pobedili Šveđane golom Romarija rezultatom 1:0. 

Onda je usledilo veliko finale sa Italijom, u kom je tragičar bio Roberto Bađo. "Mali Buda" je bio heroj Azura do tog finala, jer je verovali ili ne postigao najpre oba gola u osmini finala nad Nigerijom (2:1), potom je dao jedan u pobedi nad Španijom u četvrtfinalu (2:1), pa još dva Bugarima u polufinalu. Ipak, u velikom finalu, posle 0:0, usledila je penal serija u kojoj je Bađo promašio odlučujući penal, a iako su pre njega promašili i Barezi i Masaro, "mali Buda" je ostao upamćen kao veliki tragičar.