Srbijo, ostala si uvek ista...

Pre nego šo se oganj pravedničkog gneva navijača spusti među reprezentativce i neznalice po medijima krenu da "svode utiske" i serviraju opšta mesta poput doze bromazepama od poraza umornom ljubitelju sporta treba reći da nije do Srbije.

I to i jeste ova poenta iz naslova, ništa se neće promeniti nikada. I pri tome ne mislim na priče o tuđim ženama i izbegavanju balvana u sosptvenom oku, to je tema za siromašne duhom. I u drugim narodima se serviraju baloni od sapunice kako bi se zamaglili pogledi, ali retko ko se kao tupavi som uvek zaleti na primamljivog crva što svetluca u blatu.

Izgleda da je kod nas mulj takav da se somovi poput samoubica sami bacaju na udicu, nemam drugo objašnjenje.

Jer mi ćemo o svemu osim o staranju za sopstvenu egzistenciju, bilo u životu, bilo u fudbalu.

Ne mogu da se otmem utisku da Srbija ovom igrom više nalikuje afričkoj selekciji iz prošlog veka. Bez discipline, sa trenucima neočekivanog sjaja dok se davi u močvari sopstvene nesavršenosti, odnosno spoznaje da ti niko ništa neće pokloniti.

Taj neprijateljski spoljni svet, tako nepravedan u proceni naših mogućnosti nas redovno vrati na fabrička podešavanja. Nisam protiv loženja mase, naprotiv, bez strasti sva ova srpska muka nema nikakve poente. 

Posle Kameruna sam napisao da je malo vremena da se promenimo. Da razmislimo u tri dana, da li su utisci drugih pogrešni i da li je moguće da nekoga nateraš da promeni mišljenje, a da sam ostaneš isti?

Nije sholastika verujte mi, ali naša reprezentacija je na ovom prvenstvu delovala kao grupa ljudi ubeđenih da će isti metodi dati različite rezultate. Na žalost, fudbal ume da bude egzaktan, nije baš da je u pitanju greb-greb, pa će isti postupak doneti drugačiji ishod.

Sigurno da su nas Piksi i fudbaleri zaveli. Na kraju krajeva, nije baš da je Mundijal toliko različit od kvalifikacija, mada turnirski sistem traži prilagođavanje i pritisak je veći, jer su greške skuplje, a proces zarastanja rana ne postoji, malo je vremena. Jasno je i da ćemo se sada ponašati kao šiparice slomljenih srca jer smo verovali i prepustili se slatkim nadanjima. 

Pred šampionat sam napisao u komentaru prethodnih učešća Srbije, "mnogo hteli, mnogo započeli". I pogrešio, to bi trebalo da stoji kao epitaf na spomeniku naše nade.

Srbija nije kriva, ostala je, kao u pesmi, uvek ista.