Derbi grada Mančestera? Kog grada? Kako je Siti porastao za deceniju?

Uvek kada igraju Junajted i Siti, priča se vrati na „bučne komšije“, kako ih je krstio Ser Aleks. Definitivno najbučniji su bili kada su mu dali šest komada na „Old Trafordu“. Neki svedoci kažu da je tada škotski „fen“ bio uključen na maksimum.

Jasno je da do kraja prošle decenije Junajted nije doživljavao Siti kao bilo kakvu pretnju. Razlog je ipak veličina klubova i činjenica da na „Mejn Roudu“ često nisu ni gledali prvoligaški fudbal.

Imali su svetle momente, ali pogotovo od kada je nastala Premijer liga u sadašnjem formatu, Fergusonovi „Đavoli“ su bili toliko dominantni, da je i nekadašnje rivalstvo (da, ovaj derbi je bio poznat po nasilju), oslabilo.

Čućete naravno i onu legendarnu i nikada proverenu priču (kao u slučaju Juventusa i Torina) da „Građani“ imaju više navijača od rivala u samom gradu, ali to je nešto poput urbane legende.

U stvari, zavisi šta smatrate gradom.

Kada je Mančester Siti oteo Karlosa Teveza jednostavno mu ponudivši veći novac, oni su za tu priliku iznajmili velike banere na kojima je pisalo „Dobrodošao u Mančester“, uz jasno fotomontažu u plavom dresu. Šeik Mansur je po kupovini kluba želeo da jednostavno napumpa mišiće i šansa mu se ukazala upravo zahvaljujući trećoj strani, kontroverznom agentu Jorabčijanu. On je doveo Maskerana i Teveza u Vest Hem, ostavili  su„Čekićare“ u ligi, ali ih je onda odveo u veće klubove. Sve to je pokrenulo pitanje spoljnog vlasništva, odnosno treće strane u ugovoru. Englezi preziru ovakve poslove i zbog čega između ostalih stvari izbegavaju da dovode igrače iz Južne Amerike. Nikada ne znaš koliko procenta kome pripada i kako napraviti transfer, ali i ko može da preseli igrača.

Kada je baner osvanuo na najprometnijim ulicama, Ferguson je imao odgovor.

„Oni misle da je moguće pobediti Junajted tako što će uzeti Teveza. Jadnici, to ne ide tako, i dalje je 11:0“, aludirao je Škot na titule od osnivanja PL.

„To je Siti, mali klub sa gubitničkim mentalitetom“, dodao je Ser Aleks.

Ali, sama činjenica da im je posvetio toliko vremena je pokazala da ga je zabolelo što je novi igrač u gradu.

Uzmite ovo „u gradu“ sa rezervom, jer će vam kakav tvrdokorni navijač Mančester Sitija reći da Junajted nije iz grada, da se oni nalaze van onoga što je označavalo zidine ovog nekada motora industrijskog razvoja Engleske.

„Sve o čemu mogu da pričaju je da dele istu teritoriju sa velikim Junajtedom“, komentarisao je Ser Aleks.

On je vodio klub u 47 gradskih derbija, dobio 26, izgubio 11. Kada je seo na klupu slavio je i u prvenstvu i u kupu u toj prvoj sezoni, ali je recimo, kada se pričalo da je bio pred otkazom, u jesen 1989. izgubio sa 5:1.

Posle toga je dobio deset u nizu, ali ima jedna „kvaka“, od kada se poremetila ravnoteža moći, odnosno Arapi stigli u grad, Siti je u Fergijevom poslednjem poglavlju, četiri od sedam puta dobio Junajted.

Istina je i da je legendarni menadžer na oproštaju osvojio titulu, ali i da je godinu dana pre toga izgubio krunu u poslednjim sekundama, kada je Kun protiv Palasa doneo šampionat „Građanima“. Mnogi teoretičari taj trenutak uzimaju kao promenu odnosa snaga među rivalima. Jer, sve što je, osim labudove pesme 2013. usledilo je na strani „Građana“. Sa Pelegrinijem i Pepom su osvojili još tri krune, a kada je Murinjo sedeo na klupi „Đavola“ i kada je zbog njegovog rivalstva sa Gvardiolom, vraćen „hajp“, Siti je osvojio titulu sa 19 bodova prednosti.

Sada, lako je reći da je ogroman novac bio jedini uzrok velike promene.

Ali, to nije sasvim tačno. Jer i Mančester Junajted je ulagao mnogo, ali Siti je prepisao ono najbolje od komšija i ne samo to, otišli su nekoliko koraka dalje. Prvo, Begristajn i Sorijano su pripremavši teren punih pet godina za Gvardiolu potpuno promenili način funkcionisanja. Nisu gledali samo domaći plen i teren, sasvim suprotno puno su naučili od rivala kada je u pitanju izlazak na globalna tržišta, Možda Siti ima malo navijača u Engleskoj, ali je situacija van nje sasvim drugačija, delom i zbog činjenice da Abu Dabi Siti grupa svoj brend prodaje na svim kontinentima i da imaju veliki broj klubova, ne samo u MLS i Australiji.

Potpuno su promenili percepciju Mančester Sitija koji je bio „najvoljeniji gubitnik“ u Engleskoj. Oni su svoj status jo-jo tima, sa par kupova i titula prigrabili kao imidž. Recimo, oni su 1937. osvojili titulu, pa odmah sledeće godine ispali iz lige. Osamdesetih su menjali menadžere kao čarape, posle jedne solidne sezone sledi pet loših, „tipični Siti“, kako je pisala u to vreme štampa.

Bilo je i objektivnih razloga za uspon.

Prvo, dobili su za „dž“ (dobro da ne cepidlačimo, godišnju rentu) stadion koji je bio deo gradskog plana da dobije Olimpijske Igre. Sa „Mejn Rouda“ su se preselili na današnji „Etihad“: Krajem devedesetih su ispali ne iz druge, već treće lige, i postali jedini britanski klub sa evropskim trofejom (KPK iz 1970. godine) koji je ispao u treći rang.

Grad je dobio Igre Komonvelta, klub stadion i 2003. su se „uselili“. Ovo je posmatrano kao podsticaj za istočni deo grada, Istlends, a „Etihad“ je za one koji ne znaju izgrađen na mestu nekadašnjeg rudnika.

I posle toga je sve bilo lakše. Prvo je Taksin Šinavatra, kasnije osramoćeni bivši premijer Tajlanda kupio klub za „kikiriki“, jer su imali manjak ambicije, ali i dugova, plus potencijal. Kada su mu zaplenili imovinu, Arapi su se pojavili kao iz 1001 noći pa je „Sinatra“ kako su ga zvali navijači (teško je izgovoriti prezime nekoga sa Tajlanda) čak napravio i profit. U domovini je optužen za ubistvo i teror, likvidirao je 2000 dilera droge, ili onih na koje je policija sumnjala bez ikakvog suđenja.

Kada su stigli novi vlasnici, oni su imali plan. Ma kako vam se činilo da je trošenje novca u Sitiju bezglavo, to prosto nije istina. Jer, Geri Kuk koji je dogovorio prodaju je čovek koji je doneo „Najk“ u Evropu, a onda i prodao „Mitru“, loptu kao zvaničnu PL. Kada je preuzeo dizgine u ime Emiraćana (oni su vrlo brzo sklonili svog čoveka Al-Fajima koji je glumio rok zvezdu) za 150 miliona dolara, postalo je vrlo brzo jasno da ne baš omiljena zemlja, poznata po problemima sa ljudskim praviima mora nešto da učini kako bi ih prihvatili navijači. U grozničavoj trci prvo su probali da otmu Berbatova, na kraju su dobili Robinja koji je mislio da je na putu za London i Čelsi, pa se i zahvalio Čelsiju (plavo je plavo, nije važna nijansa) na konferenciji za medije.

Ali, to je neka druga priča. Kuk je prvo dobio Kaldona Al-Mubaraka koji je ozbiljan čovek i vodi poslove profesionalno, uspeli su da nateraju Šeika Mansura da se jednom pojavi (i nikada više) na stadionu, bio je u pitanju meč protiv Liverpula. Ali je Al-Mubarak vrlo brzo sa Kukom i direktorom Marvudom postavio nove standarde. Izgrađene su nove prostorije, kažu da je teretana na stadionu do njihovog dolaska izgledala kao mali biznis za stanare zgrade sa tri sprave, Jasno, kada dovedete 23 igrača i potrošite oko 350 miliona evra za dva prelazna roka, teško da rezultati neće biti bolji.

Ali, nisu u pitanju igrači, već infrastruktura, razvoj kluba u poslednjih 10 godina, osvajanje novih tržišta, korak dalje sa Gvardiolom koji je opsednut disciplinom i profesionalizmom. Sve to je pokazivalo, da „iako nisu znali šta rade na početku“, po rečima direktora Brajana Marvuda, klub ide u dobrom pravcu.

I mada, da je pun „Old Traford“ navijači Sitija bi dobili svoju porciju uvreda, uz skandiranje čitavog stadiona „Vi više niste Siti, ko ste vi u stvarii“, upućeno na to da su prodali svoju istoriju (i nije bila neka istorija), sigurno da se „Građani“ ne bi menjali.

Od toga da su u svom lokalnom šopu prodavali VHS kasete sa utakmicama Junajteda, do toga da im poslednjih sedam godina komšije gledaju u leđa i kako je rekao Kuk, „Mi se ne trkamo sa Junajtedom, nego sa Diznijem i Amazonom“ prošlo je relativno malo vremena, decenija.

To je samo zarez na lenjiru istorije, a iako su ga navijači Junajteda ismejali zbog te izjave, on je negde bio u pravu, današnji Siti je multinacionalna korporacija kao i Junajted.

Jesu prepisali način poslovanja, ali su ga unapredili i rezultati govore za sebe i pred ovaj derbi.